Gotovo opšta orijentacija u Srbiji je – pravac Evropska unija. Ima i ovde nešto evroskepticizma, ali se slabo uočava na političkoj sceni. Sada kada su i naprednjaci postali veliki Evropljani, nema sumnje da zemlja definitivno teži tom pravcu.

Međutim, ništa nije izvesno. Prepreka je dosta, ali većina je savladiva: kada stvar sazri, isporučiće Mladića po logici „važnija je EU nego jedan čovek”; pregovori o usklađivanju zakonodavstva mogu biti okončani za par godina; na kraju će i zvaničnici iz EU zaključiti da je Srbija dostigla potrebne standarde.

Ipak, ostaje jedan vrlo težak problem: pitanje priznanja Kosova. Mislim da ne postoji ni trunke sumnje da će bitan uslov učlanjenja u EU biti baš to – da Srbija prizna nezavisno Kosovo. Jer ukoliko bi Srbiju primili bez toga, ona bi mogla sutra, možda pod vladom drugačijeg opredeljenja, da blokira učlanjenje Kosova u EU i druge slične akcije, što političari iz EU svakako ne žele da dopuste.

Veliko je pitanje šta će se dogoditi. Evropljani svakako misle da će Srbija pred vratima Evrope pokleknuti i u dilemi „Evropa ili Kosovo” izabrati Evropu. Možda i Tadić ide tim putem, budući da se maksimalno trudi, zajedno s medijima koji su mu naklonjeni, da potisne temu Kosova iz javnosti i u potpunosti je zameni Evropom i svetlom budućnošću koja nas tamo čeka.

Nije sigurno, međutim, da će priznanje biti moguće tokom sledećih nekoliko godina. Lako je moguće da Tadić, ukoliko to i namerava, ne bude politički u stanju da izvede planirano i pored sve veštine njegovog pi-ar tima, pošto javnost i srpsko biračko telo neće lako progutati tu priču. Pored toga, ni sadašnji saveznici (Rusija, Kina, nekoliko članica EU i drugi) neće lepo gledati na takav eventualni zaokret srpske politike, pa će se osetiti izdanim od onoga kome je njihova pomoć do juče bila preko potrebna i koji ju je tako snažno molio.

Naoko paradoksalno, procesu učlanjenja Srbije u EU najviše bi mogao da pomogne Međunarodni sud pravde u Hagu, i to odlukom nepovoljnom po Srbiju. Znači, da presudi da je nezavisnost Kosova u skladu sa međunarodnim pravom i time pruži Tadiću ili nekom nasledniku najjači moguć argument u prilog mirenja sa sudbinom, tj. priznanjem nezavisnog Kosova, i nastavka procesa učlanjenja u EU. Ali, ako presuda bude okruglo pa na ćoše, tada će opet ostati problem.

Moguće je, dakle, da proces učlanjenja stane ukopan: niti Srbija može da prizna Kosovo i nastavi dalje, niti vodeće zemlje EU mogu povući uslov priznavanja radi nastavka procesa. Šta tada da se radi? Da se godinama čeka neko čudo, a da sve ostane na pola puta?

Mislim da postoji rešenje i za tu situaciju: Srbija bi mogla da promeni kolosek i sa glavnog pređe na alternativni. Dok je glavni onaj do sada sprovođen – učlanjenje u EU kroz uobičajeni proces – dotle bi alternativni bio što čvršće povezivanje sa Evropskom unijom, ali bez učlanjenja, nešto slično onome što rade Norveška i Švajcarska.

Prelazak sa direktnog na alternativni put bio bi, znači, motivisan željom da se izbegne višegodišnji zastoj u međusobnim odnosima, odnosno težnjom da se odnosi i dalje funkcionalno unapređuju i pored kočnice koju političke prepreke postavljaju glavnom putu. Mesta za blisku saradnju i bez učlanjenja ima svakako puno. Prioritetna oblast saradnje za Srbiju, a verovatno i Evropsku uniju je ekonomija (uključujući trgovinske odnose), zatim infrastruktura, naučna saradnja, obrazovanje, bezbednost, ekologija i slično.

Mislim da je vreme da se ozbiljno preispita dosadašnja strategija učlanjenja, jer verovatno vodi u ćorsokak. Devet godina je prošlo od 5. oktobra, a znatnijeg napretka u procesu učlanjenja u EU nema. Još smo praktično na početku, a zbog stalnih političkih prepreka. Stoga se, verujem, ozbiljno nameće alternativna strategija – povezivanje sa EU zemalja nečlanica, koje nudi ono što nas interesuje (povezanost), a zaobilazi ono što je prepreka (političke teme). Pri tom, osnovni dugoročni cilj i dalje može biti punopravno članstvo u Evropskoj uniji.

direktor ekonomskih studija CLDS-a