Наведена изјава приписује се другу Стаљину и обично наводи као језгровит аргумент у прилог тврдњи да није свеједно ко се налази на ком положају, односно да и најбоље идеје великих људи могу да упропасте лоши сарадници. Наравно, не сме се узети као дословно истинита, пошто би то значило да не постоје никакве друштвене или историјске силе које усмеравају збивања испод површине, већ да кретање историје искључиво диктирају велики или мали људи. Истина је вероватно негде између, као и обично.

Неоспорна је чињеница да на листи популарности политичких странака у Србији Демократска странка битно заостаје за Српском напредном странком, а ред величина заостатка је 10-15 процентних поена. Господа на врху власти верују да је основни разлог њихове ниске популарности економска криза, са неповољним последицама на становништво Србије. У томе свакако има истине, али и у тврдњи многих других да је влада учинила мало тога корисног у суочењу с кризом. Једном озбиљном објективном узроку додат је један субјективни – слабо функционисање државе – и резултат је ту.

На пример, реформа правосуђа годинама се изводи катастрофално. Лоше је замишљена, јошлошије изведена. И није само проблем избор судија већ и сам концепт. Да би се боље радило и смањило брдо заосталих предмета, кажу, смањен је број судија и судова. Ваљда би требало да буде обрнуто – да се повећају! Затим, предвиђено је да судије и предмети путују из једног града Србије у други, што угрожава безбедност и судија и судске документације, а да не говоримо о трошковима у новцу и времену и томе слично.

Министарка правде Маловић и председница Високог савета судства Месаровић изгрешиле су у старту, па им је, после притиска Европске уније, дата прилика за поправни. Нису је искористиле, пошто су покушале да кроз минималне корекције спасу своја решења. Онда је дошао налог из Брисела да се трећи пут све уради из почетка, што је сада у току. Врло понижавајуће и за земљу и за њену владу, али ником ништа.

Или област градње и грађевинарства. Донет је дилетантски закон о градњи, који је, заједно са пратећим прописима, закочио и градњу и легализацију. Министар Дулић је кривио све и свакога, осим себе и своје министарство. Потом је закон промењен и легализација добрим делом учињена бесплатном, што је неморално у односу на поштене грађане који су приликом изградње поштовали закон, намучили се са дозволама и платили све што треба да се плати (укључујући и мито државним чиновницима). Тако се не подстиче поштовање закона у овој земљи. А грађевинарство и даље стоји, па се од силних најављених пројеката министра Дулића практично ништа не остварује.

Или акцијашки приступ министра Мркоњића свима је одавно досадио. Само галама, нигде резултата. Све касни, ништа није завршено.

Оно што мене интригира јесте зашто шефови странака на власти трпе аматерски рад неких својих министара. Јер они не само да наносе штету народу и држави већ и самим странкама, па тиме и њиховим шефовима. Просто не могу да верујем да мисле да је рад њиховог маркетинга тако изванредан да може да покрије сваку брљотину и од Потемкинових села направи рајску долину. И тај одличан маркетинг има границе, о чему најбоље сведочи висок рејтинг СНС-а и Томе Николића, који су без икакве своје заслуге јасни фаворити на следећим изборима.

Смена министара је иначе стандардна политичка технологија којом шефови скидају са себе одговорност за неуспехе пред народом, а на рачун министара чак и када нису криви, а камоли када јесу. Другим речима, очекивао бих да председник републике, заједно са председником владе, изведе смену у ресорима који имају најслабије резултате, себе и странке ради, али то се не догађа. Разлоге томе не бих тражио у персоналнојлојалности, пошто би то било наивно, а нити у несхватању сопствених интереса, већ у унутарстраначким односима.

Наиме, све ми се чини да у српским странкама на власти постоји класична олигархијска структура по Михелсу, па ни њихови шефови често нису у стању да наметну решења која су чак у страначком интересу. Са тог становишта било би врло занимљиво испитати односе политичке моћи Бориса Тадића и потпредседника ДС-а, односно установити колики је његов стваран маневарски простор при одлучивању.

И тако, странка која контролише државне ресурсе и знатан део медија заостаје у политичком рејтингу за опозицијом, и поред свих слабости ове друге. Очито је да у владајућим странкама постоје озбиљне функционалне слабости, а мени се чини да је једна од битних непоштовање сопствених дугорочних интереса. Уместо да у владу иду најбољи, шаљу се политички најјачи, односно најбољи партијски активисти. А то онда мора да кошта, и земљу и странку.