Реституција је поново на дневном реду. Европска унија је условила наставак процеса придруживања регулисањем питања одузете имовине, а српска влада је то прихватила и предвидела једним од акционих планова, са роком јун 2011. године. Нема сумње да ће рок бити прекорачен, што нас неће изненадити, али овог пута постоји шанса да се бивши власници бар делимично намире.

Историја реституције у Србији је несрећна прича. Започета је под Милошевићем, када је сељацима враћано пољопривредно земљиште, наравно ради придобијања њихових гласова. Следећи корисник биле су цркве, пошто је донет закон о враћању црквене имовине. Овај се закон и данас често посматра као споран, пошто је издвојио само једног оштећеног и њему вратио имовину.

Уопште, очигледно је да је у Србији преовладао парцијалан приступ реституцији. Прво су „решени” сељаци, онда цркве, потом неки власници грађевинског земљишта. Није донет један целовит закон који би на истим начелима третирао све групе једнако, већ се кренуло путем појединачних закона који не могу а да не донесу неравноправна решења. Тако су сељаци и цркве прошли пристојно и далеко боље него они који ће тек доћи на дневни ред (власници станова и кућа, привредних фирми, градског земљишта).

Велики проблем даљој реституцији донело је решење којим је приватизовано градско земљиште у Србији, Наиме, опет једним парцијалним техничким законом (о планирању и изградњи) одређено је да се свe градско земљиште у Србији приватизује тако што се поклања садашњим корисницима. Тиме је приватизација земљишта лако решена (да о слабостима сада не говорим), али су направљена два велика проблема реституцији: прво, онемогућено је натурално враћање парцела у власништво бившим власницима; и друго, поклоњен је ресурс чијом се продајом могло обезбедити пуно новца за обештећење како самих власника тог земљишта тако евентуално и других категорија. Другим речима, држава је поклонила корисницима нешто што сада треба да плати бившим власницима. Није паметно.

Верујем да ће нови закон о денационализацији бити донет по хитном поступку, без много дискусије – и јавне, и у скупштини. Тако ће једно важно питање поново бити прогурано на брзину, без потребног преиспитивања. Разумем да је влади тако лакше, али је извесно да таква техника не даје суштински добре резултате.

Нема сумње ни да ће тај закон бити највећим делом ослоњен на обештећење, а не на натуралну реституцију. Ово стога што више готово и да нема шта вредно да се врати бившим власницима: станови и куће су продати носиоцима станарског права, градско земљиште је поклоњено корисницима, привредна предузећа су продата приватницима...

Али, обештећење ће, такође нема сумње, бити врло скромно. Наравно да не знам колика је вредност имовине коју треба денационализовати, али се свакако ради о десетинама милијарди евра. Са друге стране, држава нема пара, о чему сведочи њена мука да се задужи и финансира текуће далеко мање дефиците. А један потенцијални извор новца, видели смо, поклонила је као богати расипник.

Видим да се помиње државни фонд за реституцију у коме наводно постоји стотинак милиона евра, а који потиче од приватизације. Не треба бити наиван: тај фонд постоји само фиктивно, као обавеза државе, а не и стварно. Не треба нико да верује да се у некој каси чува стотинак милиона евра ради намирења потраживања по денационализацији. Те паре постоје само у књигама, као дуг државног буџета, јер су потрошене одавно.

Несразмера између вредности национализоване имовине и финансијских могућности државе сугерише да ће проценат намирења потраживања бивших власника бити врло низак, можда десетак процената, аможда и мање. А и то ће се развући на најмање једну деценију да би било подношљиво републичком буџету.

Мукама бивших власника ни ту није крај. Док је физичка реституција релативно једноставна операција, обештећење доноси велике техничке компликације. Наиме, ту је потребно установити вредност одузете имовине, што је врло сложен поступак јер не постоји једноставна методологија процене, а ради се о времену од пре више деценија. Душу дало за спорове и дуготрајна суђења. Па још када се посла дохвати ова наша слабашна администрација, нема сумње да ће бити весело.

Да закључим: бивши власници и њихови наследници ће врло лоше проћи. Једноставно, док је држава поседовала имовину, избегавала је реституцију; сада можда хоће да обави тај посао, али више нема имовине.

директор економских студија ЦЛДС-а