Брљивост српске администрације достиже епохалне размере, угрожавајући елементарне интересе народа и државе. Где год се загребе наилази се на шарлатанско рекламерство, занемаривање државних интереса, нестручност, расипање пара. Бојим се да је на власти једна екипа која слабо ради свој посао, али зна да се одржи у седлу.

Погледајмо неколико афера ради оправдања ових тешких квалификација. Код НИС-а ствар је јасна: компанија је годинама правила лажне завршне рачуне, на шта су својим негативним (’квалификованим’ְ) мишљењем указивали и претходни ревизори. Паре су се расипале, а губици су се сакривали лажним финансијским извештајима. Онда су дошли Руси и тражили чист и тачан извештај, па су велики губици, а и ружна пракса, испливали на површину. Ишчуђавању премијера и министара енергетике и финансија свакако нема места, јер је њихов посао да прате НИС и да знају шта се догађа; ово тим пре што су ревизорски извештаји из претходних година јавни и доступни.

Ту су и два уговора која је давно потписао бивши министар војни Давинић, а које је Динкић хтео да обори оптужбом Давинића за корупцију. Један за војну опрему са Милетом Драгићем, а други за коришћење израелског сателита. Оптужба за корупцију је отпала (ако не рачунамо хотелске рачуне), а из изјава Давинића види се да се ради о смушеном човеку, који и сам признаје да су га Израелци надиграли. Али проблем је што се држава правила као да уговори уопште не постоје. Оба су дошла на суд и изгледа да држава има слабе шансе.

Лондонска арбитража пресудила је у корист Израелаца у првом степену, тј. да се исплати 37 милиона евра. Бар да су услуге сателита коришћене него ће се изгледа платити уговорена сума, а без икакве вајде. Београдски трговински суд је два пута пресуђивао у корист Милета Драгића, тј. налагао држави испуњење уговора, мада је виши суд враћао предмет нижем ради допуне, али се не види шта би државу ослободило обавезе из валидног уговора. То што се она, евентуално, предомислила није довољан разлог. Као да политичари не схватају да је гурање уговора под тепих стратегија која највише штети интересима државе Србије. На крају ће се платити, а да не добијемо ништа! Уговори се или испуњавају или се покушава постићи договор са другом страном.

То занемаривање уговора јасно се види и у случају Народног музеја. Ту је, наиме, музеј, уз подршку владе, склопио законит уговор са страном фирмом о изградњи депоа за експонате, који је изграђен. Али министри културе који су дошли после, укључујући и садашњег, нису задовољни уговором – мисле да је цена превисока – и три године су се понашали као да уговор не постоји. А камате су, заједно са проблемима музеја код смештаја, расле. Тек скоро је влада донела закључак да треба судски поништити уговор. Зашто, како? Ту није довољна политичка воља владајућих странака већ је потребно радити по праву, по закону. И ово више није старо време када судови пресуђују како им политика каже телефоном. Сада су судови спремни и државу да осуде, како искуство показује, што им само може служити на част.

На крају о концесији за аутопут. Целу прошлу годину су нас убеђивали да ће Алпина-Пор бити крива уколико пропадне концесија, а онда се то догодило, с тим да је пропала и гаранција од десет милиона долара по одлуци бечког суда. Будући да не верујем да је тај суд пристрастан по националној линији, изгледа да је Србија нешто забрљала. Тај осећај појачава чињеница да је Алпина-Пор поднела тужбу арбитражи тражећи 71 милион евра, што највероватније значи да имају аргументе. А наше власти ћуте и крију информације као змија ноге. Не знамо анексе уговора, нити тачне процедуре. По чаршији се прича да је Србија направила процедуралне грешке, укључујући и ону када је председник републике поносно објавио да је концесија раскинута пре времена, које дају реалне шансе Алпини-Пор на арбитражи. Опет тешке брљотине.

Одакле такво понашање многих министара и других виших функционера? Чини ми се да су неспособни за посао који обављају, па често праве лоше потезе. Када се то покаже, труде се да минимизују штету, али не држави већ себи и одлажу суочавање са проблемом колико год могу надајући се да ће га утрапити неком другом, можда следећој влади. Да се добије на времену – то је основна логика – па шта кошта да кошта. Србију.

директор економских студија ЦЛДС-а