Начин на који се Француска пласирала на завршницу Светског првенства у фудбалу привукао је велику пажњу. Као што знамо, изједначујући гол у Паризу (који је Французима био довољан за квалификацију) постигнут је пошто је Тјери Анри, можда најпознатији играч француске репрезентације, руком задржао лопту да не изађе са терена, и затим је вратио ка голу, где јује други француски играчлако спровео у мрежу. Реакције су биле жестоке; од протеста ирских играча на терену, до неслагања између ирских и француских политичара, захтева за понављање утакмице и, коначно, молбе ирског фудбалског савеза да, ванредно, Ирска буде укључена у Светско првенство. Наравно,све се завршило како се обично такве ствари завршавају, оном народном „Појео вук магарца”: Французи су отишли на првенство, Ирци остали код куће.

Али оно што нас овде интересује није фудбал већ морал и улога институција. Најубедљивија одбрана Анријевог поступка састојала се у следећем: играње руком јесте кршење правила, али то није различито од намерног фаула, или симулације да би се изнудио пенал. У свакој утакмици фудбалери покушавају да прибегну свим могућим средствима, укључујући и прекршаје, да би победили. Победити: то је њихов задатак. Задатак судија, то јест институција, јесте да им то дозволе једино када не крше правила. Отуда Анријево играње руком није његов проблем, већ проблем неефикасних институција, у конкретном случају лошег судије чији је задатак да такво понашање спречи. Значи, да бисмоимали поштенији фудбал треба побољшати институције, рецимо увођењем више судија или употребом видео-снимака.

Овде бих желео да читалац за тренутак заборави да се ради о фудбалу. Нека посматра ситуацију општије. Претходни став значи да је у животу све дозвољено (крати, лагати, подваљивати) у сврху постизања циља, а улога институција јесте да оне који то раде онемогући. Значи, целокупно морално уређење друштва је пребачено („делокализовано”) са појединца на институције. Не очекује се од нас самих да будемо морални и понашамо се фер. То се, напротив, обезбеђује добрим институцијама (које ефикасно кажњавају оне који краду, лажу или подваљују), и добрим системом подстицаја (који награђује оне који доприносе друштву својим радом, капиталом или инвентивношћу).

Овакав став близак је великом броју економиста. Ако су институције и систем подстицаја добро постављени и „калибрирани”, друштво ће ићи напред, јер ће лоше понашање бити ефикасно кажњавано, а добро награђивано. Отуда ће људи, будући да свако од нас првенствено посматра сопствени интерес, тежити да се добро владају. Једноставно, зато штосе то исплати.

Делимично, бар што се мене тиче, овакав став је био и резултат реакције на некадашњи социјалистички поредак. Наиме, они који су одрасли у социјализму сећају се да су сви недостаци тадашњег система били од његових апологета објашњавани „лошом људском природом”. Према њима, социјализам је одлично поставио ствари, био најбоље могуће друштвено уређење, али су, ето, људи покварени и све то извитоперују. Моја реакција, као и многих других, била је да друштва која су грађена за анђеле –људима заиста нису потребна. Људима су потребна друштва грађена за њих, онакве какви јесу, са својим манама и врлинама. Према томе, рећи да је друштвена теорија одлична, али да су људи несавршени јесте у суштини исто што и рећи да је такво друштвено уређење неприкладно и лоше. Отуда, сматрао сам, циљ доброг друштвеног уређења јесте да сачини такве институције и систем подстицаја да људи имају интереса да, следећи своје личне циљеве, унапреде и друштвене. Уосталом,то је тачно оно што је пре скоро два и по века Адам Смит назвао „невидљивом руком”, и што су пре њега тврдили и други као Бернард Мендевил, аутор чувене „Басне о пчелама”, коме дугујемо ту наококонтрадикторну, али дубоко истиниту, тврдњу да су „лични пороци у суштини друштвене врлине”.

Али да ли је унапређење институција – значи, спољна контрола људског понашања – заиста довољнода би се људи натерали да се понашају морално? Вративши се на Анријев пример, да ли наш циљ мора бити једино побољшање квалитета суђења, или наш циљ мора бити „интернализација” потребе да се човек понаша у складу са моралним захтевима, значи са оним што је Кант назвао категоричким императивом: да се уради исправна ствар без обзира на то да ли је она пробитачна и да ли то раде и други или не? Чак и ако сви други фудбалери играју руком и на тај начин краду голове, ми знамо да је такво понашање неморално и нећемо га примењивати, без обзира на последице. Али како људе у тако нешто убедити? И како их у то убедити у хиперконкурентном капиталистичком друштву које награђује само успех? Јер овде се очигледно сукобљава оно виђење људске природе које сматра да људи природно и увек максимизирају сопствену корист или добит, са захтевом да се понекад „ради на сопствену штету” из виших етичких разлога. Значи, долазимо до проблема моралног образовања појединаца, било да је оно засновано на секуларним принципима (као што је покушао комунизам),билона религиозним. Али како то учинити уз поштовање слободе личности, значи без наметања филозофије живљења или религије? Ја немам одговора на то. Остављам га за читаоце – надајући се да ће свако за себе, искрено и без лицемерја, покушати да утврди да ли одговор заиста и постоји.

Карнегијева задужбина за међународни мир, Вашингтон