Замор Европе у погледу даљег проширења на европски југоисток узима се као датост која проистиче из проблема руковођења заједницом од 27 хетерогених земаља и обавезе трансфера новца сиромашнијим чланицама. Политички разлог се често сматра главним: чак и престанком права вета, политичко одлучивање у Европској унији је и даље компликовано, несугласице око спољне и финансијске политике очигледне, различити нивои „асиметричне” уједињености (еврозона, „Шенген”) неопходни. Већгломазна структура одлучивања то постаје јоши више–да о комичним аспектима превођења свих документа на скоро 20 језика ЕУ и не говоримо.

Али значајнији проблем јесте економска различитост у нивоу развоја чланица, која би са уласком земаља западног Балкана постала јошвећа. Ако се данас поставља питање да ли је разумно имати исту валуту у земљама са битно различитом економском политиком, тако се јоши више поставља питање да ли Европска унија може да функционише када су разлике у нивоу просечних доходака чланица велике, а отуда и неједнакост међу грађанима огромна.

Постало је општеместо рећи да је неједнакост у Америци велика, а у Европи, где цвета „држава благостања”, много мања. Али мало се зна да је,ако данас узмемо ЕУ као целину, ниво неједнакости између појединаца у њој већи него у САД. Основе те неједнакости су различите: у Европској унијиона је последица веома различитих просечних нивоа доходака чланица, а у Америци чињенице да постоје богати и сиромашни појединци мање-више подједнако „разасути” у свим државама. Остављајући по страни Луксембург, са невероватним дохотком одвише од 70.000 међународних долара по становнику (тзв. међународни долар је долар који у принципу има исту куповну моћу било којој земљи света и отуда одражава стварни животни стандард), дијапазон доходака у ЕУ креће се од око 40.000 долара по становнику у Швајцарској до око 11.000 у Бугарској и Румунији. Ако посматрамо 50 држава САД, распон доходака је само двапрема један. Ово је отприлике била и разлика у просечним дохоцима која је постојала у ЕУ пре њеног проширења на исток. Данас је девет од десет најсиромашнијих чланица ЕУ са европског истока.

Ове економске чињенице доводе до практичних проблема. Прво, мења се смер и обим трансфера, који пристижу из тзв. кохезионог и других фондова ЕУ, и који би требало да допринесу смањењу јаза између богатих и сиромашних земаља, а отуда и грађана. Шпанија, Португалијаи Грчка, које су традиционални нето-примаоци, губе науштрб нових чланица.

Друго, већа корупција, неефикасност институција и незнање о начинима употребе фондова ове трансфере чинемање ефикасним на истоку, него на западу. Поучан је пример Бугарске која није била у стању да искористи новац који јој је ЕУ ставила на располагање. Али о томе колико је корупција моћна да уништи позитивни ефекат европских трансфера говори и пример јужне Италије, која је прималац помоћи већ 60 година, а да се њено заостајање у односу на север није смањило.

Треће, са овако неједнаким просечним дохоцима скоро је немогуће имати слободно кретање радне снаге. То се види на примеру Румуније и Бугарске које су (скоро у потпуности) искључене из слободног кретања радне снаге у периоду првих седамгодина после учлањења. Види се такође и из тога да, и без чланства, постоји огроман притисак да се емигрира у западну Европу. Из Албаније се иселило два милиона становника, најмање пола милиона је, после 1990, емигрирало из бивше Југославије, а Молдавија и Украјина се „испражњују” услед економске емиграције. Сматра се да више од милион Украјинаца ради у Пољској и балтичким републикама. Такве масовне приливе радне снаге Европа, која све више постаје „тврђава Европа” под демографским и имиграционим притиском из Африке, тешко да може да поднесе а да не угрози тековине државе благостања.

Ту се појављује четврти елеменат: некомпатибилност широких социјалних права која постоје у ЕУ са њеном отвореношћу. Прилив странаца који су спремни да исти посао раде за трећину или петину европске наднице јесте добар за конкурентност, али поткопава социјалну солидарност коју је Европа градила више од пола века. Са приливом странаца смањују се наднице домаћих радника, нестају синдикати (јер се странци не учлањују), расте сива економија (јер је пуно странаца илегално доспело у Европу), појачава се притисак на јавне службе, нарочито наобразовање и здравство. Тако је чест случај да су целокупни разреди основних школа у Енглеској састављени од деце управо пристиглих странаца.

И коначно, неједнакост у економском развоју чини заједничку економску политику тешком: иста каматна стопа треба да важи за Немачку и Бугарску, иста фискална правила за Шведску и Румунију.

Проширење на југоисток све ове проблеме би драстично повећало. Наравно, „предност” западног Балкана јесте у томешто је, у смислу становништва, мали, те би и погоршање тих проблема било мање. Али просечни доходак Србије и Црне Горе је испод просечног дохотка Бугарске и Румуније, док су Македонија, Босна и Албанија јошсиромашније. Јаз између најбогатије и најсиромашније чланице проширио би се на изнад петпрема један. Евентуални улазак Турске би ситуацију учинио јоштежом. Просечни доходаку Турској је око 12.000 међународних долара по становнику (за око 20 одстовиши од српског), али становништво Турске износи 75 милиона људи. Такав притисак, и на фондове, и на миграцију, и на политичко одлучивање (јер би Турска ускоро била најмногољуднија земља ЕУ) тешко да би ЕУ могла да издржи.

Са даљим ширењем на југоисток Европска унија улази у опасну сферу где све више подсећа на СФРЈ. Однос просечног дохотка Словеније и Косова био је 7 : 1, и тај се јаз, мимо свих редистрибутивних политика и слободног кретања радне снаге, повећао од 4 : 1 колико је износио педесетих година. И довео до незадовољства у сиромашним републикама и на Космету, који сусматрали да не добијају довољно, и у богатим републикама које су сматрале да дају превише. Овај економски аспект распада СФРЈ често се заборавља. СФРЈ је у себи покушала да уједини земље са дохоцима од нивоа Шпаније до Хондураса. То се показало немогућим.Слична судбина може да задеси и ЕУ уколико настави са сувише брзим проширењем.

Карнегијева задужбина за међународни мир