Оно што се назива глобалном финансијском кризом јесте у суштини европско-америчка криза. Америчка економија се тек сада враћа на ниво производње од пре три године, док га еврозона још увек није достигла. Али у осталом свету, а то у смислу становништва значи у већини света, ситуација није ни приближно тако лоша. Кина је наставила да бележи фантастичне стопе раста од око 10 одсто годишње, Индија такође, бразилска привреда је расла по више од пет одсто годишње. Већина афричких земаља које су прошле кроз две деценије стагнације или пада, од осамдесетих до 2000, у последњих десет година бележи позитивне стопе раста.

Економска мапа света се променила у последње три године. Ако се садашња рецесија у Европи и САД настави, карта економске моћи ће се све више мењати у корист азијских привреда. У највећим проблемима је Европа, и нарочито еврозона. Нико не може да предвиди како ће се и када ти проблеми разрешити. Ниједна од могућности између два екстрема, укључујући и те екстреме, не може бити одбачена. Који су екстреми? Један, позитиван, био би да криза доведе до продубљивања економске и политичке уније и формирања сједињених европских држава. Да би се то десило чланице еврозоне, ако не и све земље ЕУ, морају имати заједничку фискалну политику. Али пут до тога је веома дуг. Тренутно укупна ,,федерална” редистрибуција унутар ЕУ, тј. између земаља-чланица, износи тек нешто више од једанодстобруто друштвеног производа ЕУ. Довољно је то поредити са више од 40 одсто друштвеног производа који јепредмет државне прерасподеле у Немачкој да би се увидела разлика између садашње ЕУ и праве федерације.

Друго екстремно решење, овога пута негативно, јесте распад еврозоне до чега би дошло не само услед повлачења Грчке, већи Португала и Шпаније, и можда Италије. Целокупни европски пројекат задобио би снажан ударац. То би било прво велико посртање уније која од својих давних зачетака пре више од пола века бележи само успехе. Но, такав расплетне значи неопходно крах ЕУ. Унија би наставила да постоји и функционише као што је функционисала и пре увођења евра, али би јој било потребно бар неколико деценија да се врати на ниво интеграције који је већданас достигла. А могуће је да се на тај нивоникад не би ни вратила.

Еврокризу треба посматрати у њеном ширем контексту. То није само валутна и фискална криза већи општи страх инеприлагођеност Европе изазовима глобализације и новог светског економског поретка. Ово се најбоље огледа у страху од страних радника и отуда у стварању ,,тврђаве Европе”. У недавном истраживању ,,Евробарометра”више од две трећине становника северних чланица ЕУ сматра да је имиграција извор друштвених проблема и да је Европа већдовољно ,,попуњена”; значи, за нове становнике нема места. То се лако може уочити и у изборном успеху ксенофобичнихи антиимиграционих партија у многим земљама ЕУ. Скорашњи нереди у Лондону, у којима су Британци прве генерације (што је еуфемизам углавном за Британце пакистанско-индијског или афричког порекла) имали изражену улогу, само су допринели таквом виђењу ствари. Чак ни грађани ЕУ, Бугари иРумуни, не могу да се слободно запошљавају у свим осталим земљама чланицама. Један од основних облика тржишног интегрисања–слободно кретање радне снаге–јошније гарантован ни унутар уније. Сапорастом незапослености широм Европе, одбојност према слободном кретању радне снаге наставиће да расте.

Нелагода од глобализације не очитава се само у страху од имиграције већ и у страху од економске конкуренције нових привредних џинова као што су Кина и Индија. У француској предизборној кампањи појављује се први пут експлицитно покрет који заговара ,,деглобализацију”. Програм ,,деглобализације” није претерано јасан: да би се очувала радна места у Француској, која су непрофитабилна у светској тржишној утакмици, она морају бити субвенционисана или директним државним трансферима или повећањем увозних дажбина. И једно и друго изискује реалне ресурсе и има негативан ефекат на стандард свих осталих становника (оних које не субвенционише држава). У таквим антиглобализацијским слоганима има пуно неизречених, недоречених или једноставно погрешних ставова. Али чињеница је да они имају подршку знатног дела становништва.

Проширење ЕУ постало је услед еврокризе другоразредно питање. Европска комисија и друге европске институције по инерцији се тиме баве, али вероватно нико од озбиљних европских политичара не сматра да ће, после пријема Хрватске, бити нових проширења бар деценију или две. Таква ситуација има очигледне импликације на позицију Србије. Представићу је једном аналогијом. Вељко Мићуновић, југословенски дипломата титоистичког периода, пластично је описао како је промена политичког курса у Москви, од Стаљина до Хрушчова, и онда од Хрушчова до Брежњева, имала ефекте на југословенске комунисте. Било је то, писао је Мићуновић, као када се смењују годишња доба. Када долази политичко захлађење, сви, чак и они који пребивају далеко од Москве, облаче зимске капуте, затварају прозоре, повлаче се у себе. Када долази политичко пролеће, сви се опуштају, расположење се поправља, скидају се капути и облаче кошуље кратких рукава. Исто онако како се промена климе у Москви некада осећала у Југославији, тако се сада промена климе у Паризу и Берлину осећа у Србији. Долазе хладни зимски дани: из ормана треба извући дебеле зимске капуте…

Бранко Милановић

Гостујући професор на Универзитету Карлос Трећи у Мадриду