Veoma često kada razgovaram sa običnim ljudima iz Srbije (a sa neobičnim i ne razgovaram), čujem očiglednu konstataciju da je Srbija mala zemlja, „među svetskim vihorima”, a onda, u nastavku razgovora, skoro neprimetno ta se konstatacija nekako gubi i odjednom argumentacija menja smer te mi se čini da govorimo o nekoj zemlji značajne geopolitičke i ekonomske snage, recimo kao o Holandiji ili Turskoj.

Mislim da postoje istorijski razlozi koji objašnjavaju tu disonancu. U razdoblju od 1914. godine pa sve do kraja Titove vladavine, Kraljevina Srbija i kasnije SFRJ imale su, iz različitih razloga, mnogo značajniju svetsku ulogu nego što im je to objektivno pripadalo. Od toga je nešto ostalo u svesti ljudi i sada kada se globalna situacija sasvim promenila. Uzmimo za početak samo dve činjenice. Ako je prosečna starost čitalaca „Politike” 40 godina (to je moja čista pretpostavka), svet je te 1970. godine kada se „prosečni čitalac” rodio imao četirimilijarde stanovnika, dok ih danas ima skoro sedammilijardi. Značaj Srbije (bez Kosova) koja je i tada imala otprilike isti broj stanovnika kao danas skoro se prepolovio. Ukupni društveni proizvod sveta porastao je, u isto vreme, četiri puta, a srpski samo jedan i po put (tj. 50 procenata). Danas svet proizvodi skoro 60.000 milijardi dolara godišnje, a Srbija 70 milijardi (sve obračunato u dolarima jednake kupovne snage). Znači, „težina” Srbije u svetu u pogledu stanovništva kao i u pogledu ukupne proizvodnje jeste negde oko jedne desetine jednogprocenta. Da li je to „značajna sila”, „lider regiona”?

Te brojevevredi imati u vidu kada se diskutuju stvari iz ekonomije, politike, ili sada u vreme svetskog prvenstva ufudbalu. Koje su implikacije ove činjenice pri vođenju ekonomske politike? Male zemlje ne mogu da vode istu, niti autonomnu, ekonomsku politiku kao velike zemlje. U teoriji međunarodne trgovine postoji pretpostavka tzv. male zemlje koja uzima cene svojih uvoznih i izvoznih artikala kao zadate, jer ne može da na njih utiče (za razliku od velikih zemalja ili oligopolista koji promenom količine mogu da utiču na cenu). Slično tome, mala zemlja nema skoro nikakvog manevarskog prostora kada dolazi do naglih globalnih poremećaja kao što se desilo u poslednje dve godine. Ja sam jošodavno, godinama pre globalne finansijske krize, kritikovao neke značajne elemente svetskog ekonomskog poretka koji su tako ustrojeni da idu u korist najbogatijih, ali nikad nisam smatrao da ta činjenica sme  da ima uticaja na vođenje srpske makroekonomske politike. Jednostavno zato što je svetski sistem za Srbiju zadat i protiv njega se može ići samo na sopstvenu štetu. Promena globalnog sistema jeste zadatak i stvar velikih i rastućih ekonomskih sila: Brazila, Kine, Indije, Rusije, Južne Afrike. Naravno, ako ove „grdosije” među zemljama u razvoju uspeju da se izbore za situaciju koja više ne bi favorizovala bogate, to bi bio čist dobitak i za Srbiju. Ali, dokle god to ne uspeju da urade, dati svetski ekonomski poredak se mora uzeti kao zadat. Formiranje različitih komisija i grupa za industrijski razvoj,čiji bi zadatak bio da prave „industrijsku strategiju” za zemlju čiji je društveni proizvod manji od društvenog proizvoda jednog kvarta u Londonu, neproduktivni je recidiv samoupravnih sporazuma, dogovora i „strategija” koje su bile zaboravljene istog trenutka kada su bile potpisane. (Verujem da bi, kada bi bio napravljen popis svih „strategija” i „reformi” koje su bile izrađene od 1965. godine do danas, našli ne manje od stotinu takvih programa, a njihovo štampanje bi popunilo bar nekoliko biblioteka.) Zadatak male države nije da privrednicima pravi strategiju razvoja, većda ih pusti da rade ono što je za njih najprobitačnije, uz postavljanje tvrdog zakonskog okvira.

Slična greška se ponavlja i u političkim razmatranjima. Značaj država danas je u najvećoj meri opredeljen njihovim ekonomskim uspehom: zato danas svi poštuju Kinu. Neuspešne i male zemlje (a mi smo članice obe grupe), koje više nisu ni strateški važne (što je slučaj sa Srbijom/Jugoslavijom od pada komunizma i raspada SSSR), nemaju mogućnosti da diktiraju, pa čak ni da utiču na politiku velikih. To naravno ne znači da nemaju mogućnosti da optimiziraju sopstvenu poziciju. Ali, da bi se to uradilo, potrebno je trezveno oceniti sopstvene mogućnosti, i unutar tog okvira pronaći najpodesniji način da se vrši politički ili kulturni uticaj. Jedan uspešan primer tog pristupa je Austrija. Od trenutka kada se velika sila, Austrougarska monarhija, raspala, Austrija je morala da prihvati da je postala mala i relativno malo važna zemlja. Ali je onda, radeći predano na valorizaciji svog geografskog položaja, zahvaljujući poznavanju istočne i jugoistočne Evrope, kulturnim kontaktima sa tim delom sveta, postala most između istoka i zapada Evrope: njene banke, avionske kompanije, investitori, naučnici, književnici prisutni su u svim zemljama centralne i istočne Evrope. Nemački jezik kao sredstvo za međunarodnu komunikaciju je iščezao, ali to skoro ništa nije okrnjilo uticaj Austrije: on se jednako uspešno prenosi i na engleskom. Za mnoge međunarodne kompanije Bečjepostao centrala iz koje se „nadzire” istok. Sličnu politiku danas pokušava da primeni Slovenija. I makako neke Srbe nerviralo formiranje različitih centara za studije jugoistočne Evrope u Ljubljani, činjenica je da Slovenci imaju izvesnih komparativnih prednosti, što se Balkana tiče, u odnosu na ostale zemlje EU. Na sličan način bi trebalo uobličiti i srpsku politiku. Ja ne mogu u tri rečenice da opišem kakva bi ona trebalo da bude, ali činjenica da je Srbija bila centralni deo Jugoslavije, da Srba ima u skoro svim novim državama, bivšim republikama SFRJ, da je srpski kulturni i istorijski uticaj snažan među Južnim Slovenima i da Srbija ima privilegovane veze sa Rusijom, Grčkom, Rumunijom i Bugarskom predstavlja okosnicu oko koje bi se takva inteligentna politika „male zemlje” oblikovala.

I ne mogu da ne završim sa fudbalom. Slična megalomanija je vladala i ovde sve do prve utakmice na Svetskom prvenstvu. A mogli smo jednostavnim posmatranjem kvaliteta igrača našeg tima, kao i takoreći istovetnom shemom sa kojom smo se plasirali na prošlo, kao i na tekuće, svetsko prvenstvo, da bi potom, pre četirigodine, usledila prava katastrofa, realnije oceniti naše stvarne domete. Pobeda nad Nemačkom je veliki uspeh; biti poslednji u grupi, iza Australije, svakako nije. Ali, tu negde između plasiranja na Svetsko prvenstvo i eventualnog prolaska među najboljih 16 nacija sveta, verovatno će se u decenijama koje dolaze nalaziti naša realnost. Ponekad, male nacije, kao Mađarska 1954. godine, blesnu, ali takav blesak kratko traje, i plašim se da je našfudbalski blesak ostao daleko iza nas, jošu onim tridesetim i šezdesetim godinama prošlog veka.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir