Грађани Србије су бесни на све политичаре и све политичке странке. То није ништа ново нити у историји Србије, нити се разликује од ситуације каква је данас у свим земљама јужне Европе. Протести у Шпанији, Грчкој и Португалијису прекинутизбог годишњих одмора, али ће се сигурно наставити већу септембру. Грађани Србије су беснии забринути због високе незапослености (скоро 20 одсто), ниског стандарда живота (нижег него пре тридесет година) иогромне корупције (Србија је на 78.месту у свету по јавностипривређивања).

Већиз ових неколико података можемо уочити да тај субјективни осећај беса корелира добро са објективним показатељима о незапослености, дохоткуи корупцији. Али питање је да ли је садашња влада, као ионих неколико пре ње, пропустила да води бољу политику и да ли је заиста крива за овакво стање. Мислим да се све владе, од Ђинђићеве до Цветковићеве, могу критиковати за лоше вођену приватизацију и корумпираност државне управе. Али неки други резултати нису незадовољавајући, иако су вероватно испод онога што се (можда нереално) очекивало у тренутку промена 2000. године. Реални друштвени производ по становнику је у раздобљу 2000–2010. растао по просечној стопи од четириодсто (укључујући исадашњи период кризе); нето плате су порасле од 34 немачке марке (око 17 евра),колико су износиле октобра 2000,на 350 евра данас. Ако оставимо по страни ово поређење, које зависи од курса валута, и поредимо номиналне плате са порастом трошкова живота, јошувек имамо огроман раст реалних плата од скоро десетпута. Али број незапослених остао је неизмењендок се смањио број запослених (за око 300.000). И то је свакако један од највећих неуспеха неколико последњих влада.

Да ли је овај неуспех могао бити избегнут вођењем другачије економске политике? Садашња ипретходне владе критикују се углавном за три ствари: (1) да су довеле до деиндустријализације земље и отуда ниског броја запослених, (2) да су водиле политику прецењеног курса динара због чега није могао да расте извоз и да се запошљава више радника, и (3) да су порески намети превисоки што такође дестимулише запошљавање. Али, да ли су грешке заиста направљене у свим овим областима?

Код деиндустријализације се заборавља да је процес пропасти српске индустрије почео јошкрајем седамдесетих година прошлог века са стагнацијом привреде, ида су двехиљадитихбиле потребне милијарде инвестиција (новац који нико није био спреман да уложи) да би се тај процес преокренуо. Критичари заборављају да судужничка криза и стагнација СФРЈ у периоду 1980–1990. избацилевећтада српску индустрију из међународних токова. Неуспех ,,југа”, аутомобила који је прављен по превазиђеној технологији, очигледни је пример за то. А онда су дошли ратови, санкције УН,распад југословенског тржишта, Милошевићева хиперинфлација и бомбардовање НАТО-а.Није чудно што од индустрије није остало скоро ништа. И оно што је преостало било је потпуно застарело, јер је технолошки прогрес у тих десет година, док је Србија ратовала са суседима, а онда са целим светом, био изузетно брз. Поред тога,појавиле су се нове економске силе, Кина и Индија, производећи управо ону робу где је Србија некада била конкурентна. Преокренути такав процес, ипре десет година иданас, једноставно јенемогуће без милијардинових инвестиција. Тако нешто није на видику. Србија (као и многе друге земље) мора своју будућност да тражи у ваниндустријским областима.

Прецењени динар се сматра одговорним за недовољан извоз. Али опет се заборавља економска историја. Југословенска и српска економска размена је била карактерисана високом увозном зависношћу иниским еластицитетом извоза у односу на цене. Другим речима, депрецијација динара није значајно повећавала извоз. Структурни спољнотрговински дефицит јесте одлика целог јужнословенског простора јошод 1919. године: овај простор је у робном дефициту са светом већцео један век.

Да ли су порези могли бити нижи како би предузећа боље пословала и запошљавала више радника? Овде је ситуација на први поглед јасна: мањеновца за државу значи више новца за инвеститоре и скоро сигурно већу тражњу за радом. Али и овде се заборавља терет историје. Порези финансирају не само гломазну администрацију већи, у много значајнијем обиму, пензије, здравство, образовање и културу. Србија има изразито неповољну демографску структуру: скоро 17 одстостановништва је старије од 65 година, број пензионера премаша 21 одсто укупне популацијеи изједначио се са бројем запослених, а новац за пензије се не може пронаћи сем преко пореза који оптерећују садашње запослене. Другог избора нема. И овде је терет прошлости такав да га ниједна влада нити економска политика не може изменити. Порези се могу мењати који проценат горе или доле, плате у јавним предузећима неби требало (за исти ниво рада иобразовања) да превазилазе плате у приватном сектору, али све су то промене маргиналног значаја: пореско оптерећење у Србији мораће да остане релативно високо.

Ова три примера показују да су могућности за драстичне промене у поменутимобластима економске политике много мање него што се то критичарима чини. У сва три случаја, грешка критичара потиче од игнорисања прошлости: потпуне застарелости и уништавања српске индустрије у последњих 20 година претходног столећа, вековног дефицита размене са светом, и коначно неповољних демографских токова у последњих 50 година. Ништа од тога се не може исправити у неколико година. Пол Кругман је тај проблем веома лепо резимирао: Када би се економско прилагођавање могло вршити без икаквих трошкова, историја не би имала никакав значај. Али, наравно, није тако.