Тема Косова потпуно доминира политичком сценом Србије. То је, делимично разумљиво, јер је Косово свакако значајан политички проблем. Али, политику није добро водити на хистеричан начин, нити заборављати остале важне теме. Једна од тих осталих важних тема јесте економија. Раније сам писао да је мој утисак (то је само утисак, јер немам доказа) да српско јавно мњење пати од онога што се некада у марксистичком жаргону називало "лажна свест".

С једне стране се налази незадовољство и неприхватање од стране већине становништва да је између 5. октобра 2000. и данас направљен огроман помак напред у економији: пораст друштвеног производа по становнику (у реалном износу) за више од 45 одсто, дуплирање реалних плата и пензија, вишеструко повећање тих истих плата и пензија изражених у еврима или доларима, стабилност курса, крај несташицама свега и свачега, либерализација спољне трговине, значајан пораст социјалних давања. Једини негативан тренд јесте повећање незапослености, али и то изгледа да је дошло до свог врхунца и да можемо очекивати мале помаке на боље. Значи, с једне стране, ови импресивни резултати се недовољно или невољно признају. Али, с друге стране (и то ће данас бити моја тема) влада неки чудан оптимизам о дугорочним могућностима српске привреде.

Та два става (незадовољство данашњицом и ружичасто виђење могућности) заједно опстају у главама људи захваљујући веровању да су се испред сиве садашњости и ружичасте будућности испречили неспособни и крадљиви политичари. И то је делимично тачно, као што свакодневно видимо из вести о хапшењима разноразних мафија (а да о онима које нису ухапшене и не говоримо).

Али, ја хоћу да поставим једно друго питање: да ли, и под најбољим могућим околностима – када бисмо имали најспособније и најчеститије политичаре на свету, повратили или заборавили Косово, ушли у Европску унију, да ли су проспекти Србије ружичасти или не?

Ја бих рекао да нису. Ево зашто. У недавно објављеној књизи под називом "Милијарда људи на дну", која се бави проблемима развоја (или тачније, не-развоја) Африке, Пол Колијер (економиста са Оксфорда), резимира резултате дужег периода истраживања о Африци. Ови резултати су значајни и за Србију, јер је један од главних Колијерових налаза да развој у великој мери зависи од географских околности: земље без изласка на море, без значајних ресурса, и у лошем "окружењу", тј. земље које се граниче са њима сличним (неуспешним) земљама, имају велике проблеме у развоју. И када погледамо ове три компоненте, видимо одмах да их Србија потпуно и лако испуњава: без изласка на море, без икаквих значајних природних ресурса, и граничећи се са земљама (или територијама) које су и саме "проблематичне". Босна, Црна Гора, Македонија, Косово, ниједна од ових територија (Косово) или земаља нема великог развојног потенцијала, нити је тренутно развијена. Бугарска и Румунија су само степеницу више. Мађарска и Хрватска можда две степенице више. Али услед политичких разлога, трговина, размена људи и капитала са Хрватском сигурно неће достићи ниво који би нормално имала да није било рата.

Али ту није крај. Ситуација је још гора. Како се, према Колијеру, могу и земље које имају тако неповољне околности извући из сиромаштва и надати расту? Уколико постигну бољу регионалну интеграцију тако да чињеница да се излаз на море налази у околним земљама престане да буде ограничавајући фактор у расту трговине. То значи: економска интеграција и побољшање инфраструктуре у околним земљама. Будући да је Србија ван ЕУ, тешко је очекивати да ће интеграција преко ЦЕФТА дати значајније резултате. Штавише, ширењем Европске уније и вероватним чланством Хрватске кроз две-три године, значај ЦЕФТА биће још мањи. У Црној Гори и Македонији (на путу ка грчким лукама) инфраструктура је лоша. Али да ли је Србија спремна да улаже у Црну Гору и Македонију како би се њихова инфраструктура побољшала? Свакако да није.

Добро, шта онда преостаје? Преостаје инвентивност и образована радна снага, вештина приступа новим технологијама. Али и овде видимо веома неповољне резултате. Српски студенти на светским тестирањима знања и способности примене тих знања постижу резултате који су далеко испод просека ОЕЦД-а. У истраживању ПИСА (Програм за међународну оцену студената) Србија је учествовала 2003. и 2006. године. Резултати су такорећи исти. У знању математике и природних наука, 15-годишњаци из Србије су лошији (у просеку) од својих вршњака из свих земаља ОЕЦД-а, сем Турске и Мексика. У оба случаја, просек ОЕЦД-а је 500 поена, док су резултати српских ученика били око 435 поена, слабији од резултата ученика из Хрватске и Словеније, али бољи од резултата Бугарске, Румуније и Црне Горе. У погледу приступа Интернету, Србија се, са око 17 одсто "прикљученог" становништва, налази на самом европском дну, са Молдавијом, Албанијом и Украјином, и далеко испод просека Европске уније који износи 54 одсто.

И на крају, остаје још једна могућност: да се таква земља издвоји нечим што би јој дало специфичан регионални значај; рецимо да има најбоље финансијске услуге или да гарантујући стабилност улагања привуче инвеститоре из региона. Али ни ту Србија нема шанси: увек ће земље чланице ЕУ бити у предности, јер инвеститор зна да правила игре зависе од Брисела, а не од Софије или Букурешта. Уместо да се гњави и прегања с локалним властима на језику који не разуме, једноставно ће отићи у Брисел, а Брисел ће издати налог Софији или Букурешту.

Када се свих тих шест фактора погледа, земља без приступа на море, без значајних ресурса, у лошем "комшилуку", са неуређеним политичким односима са својим суседима, с релативно ниским нивоом образовања становништва, и без неких одлика које је чине посебно примамљивом за инвеститоре, нема нарочите шансе за економски развој. То је дугорочна економска ситуација Србије, и иако се у неким сегментима она може побољшати (рецимо, бољим политичким односима са суседима или унапређењем школског система), та побољшања ће бити мала, спора и тицаће се, као што рекох, само појединачних сегмената. Волео бих када бих могао да завршим овај текст неком оптимистичком и ведром нотом, али ја је једноставно не видим. Дугорочно, једини начин за значајан економски бољитак Србије повезан је са истим таквим бољитком наших суседа. Јер као контрапункт афричким земљама које немају излаз на море и таворе у сиромаштву, често се узимају примери Аустрије, Швајцарске, Чешке (а ми бисмо могли да додамо и Словеније). Ове земље, иако без излаза на море, немају проблема, јер су њихови суседи богати, стабилни и обезбеђују сигурно и велико тржиште за њихову робу. Инфраструктура им је одлична, а будући да су све чланице Европске уније – "правила игре" и законодавство су уједначени и извесни.

Наравно, стагнација на релативно ниском нивоу дохотка не мора да буде "судбина". Сви ови економски закључци јесу закључци базирани на статистичким правилностима, а чак и ако се ове статистичке правилности "држе", један проценат земаља од њих – из различитих разлога – одступа. Тако није искључено да ће неки повољни фактори, које смо превидели, допринети бржем дугорочном расту Србије. Али, иако је могућ, такав расплет неће бити лак са свим овим "теговима" који Србију вуку наниже.

Сарадник Карнегијеве задужбине
за међународни мир, Вашингтон