Посматрачи међународне политичке сцене не могу а да не примете промену полажаја Србије на тој сцени. Док је на почетку ове године, када су почињали преговори о будућности Косова, позиција Србије била толико слаба да је лако добијање независности Косова било скоро извесно, ситуација данас изгледа другачије. Дипломатска офанзива и правилни политички потези и премијера и председника Србије допринели су знатном снажењу политичког положаја земље. Ово вреди истакнути, јер је (нажалост) то нешто ново у скоријој дипломатској историји Србије и Југославије, која је била препуна грешака и контрапродуктивних потеза.

Стиче се утисак да, шест година после демократског преображаја, политичка елита Србије сазрева. Погледајмо само ситуацију са преговорима о будућности Косова. Српски преговарачки тим је, по стручности и озбиљности којом приступа преговорима, вероватно најбољи могући. Дипломатска активност премијера Коштунице која, такорећи без прекида, траје још од пролећа, пронашла је нове (умерене) савезнике Србији и допринела делимичној промени слике коју свет има о нама. Слично, кохабитација између председника који припада опозиционој странци и премијера који води владу показала се као сасвим примерена "нормалној" земљи, ништа гора од кохабитације у Француској. Исти став и председника Тадића, као и премијера, када је Косово у питању, показује управо то дипломатско и политичко сазревање српске политичке елите. Чак су и радикали, у последње време, показали изненађујући ниво способности да остану хладнокрвни и да не одговарају на провокације на начин који само иде на штету сопствене државе. Амерички државни подсекретар за Европу Данијел Фрид у недавној посети Србији такође је, чини се, скоро намерно дао неколико изјава које су могле веома лако да провоцирају београдске политичаре да му оштро одговоре. Интересантно је да нико, ни премијер, ни председник, ни лидери највећих странака, то није учинио.

Наравно, јачање дипломатског положаја Србије, које се огледа и у умеренијем ставу Европског савета, јачем ангажовању Русије, новим савезницима у Европи (Словачка, Грчка, Румунија, Шпанија, Италија) и очигледном губљењу нерава код Ахтисарија (несуђеног кандидата за Нобелову награду), није и гаранција да ће Србија успети да сачува свој територијални интегритет. Не треба заборавити да Србија игра утакмицу у којој су судије отворено на страни супарника, а правила игре се мењају како судијама затреба. Али, ако је, фудбалским речником речено, на почетку године Србија губила са 3:0, сада је резултат 3:2. Нерешени исход био би, за српску страну, велики успех, али чак и ако до њега не дође, сам начин на који је српска политичка класа "играла" последњих шест месеци јесте нешто што треба похвалити и надати се да ће се поновити и у будућности. Ту се не ради само о "рововској" борби која се водила у Бечу, већ и о чињеници да влада није панично реаговала на прекид преговора са Европском унијом, да је Србија веома добро (и одмерено) показала своје карте у оснаживању економских веза са Републиком Српском, да раздвајање председника и премијера по питању Косова није успело и, коначно, да су све релевантне политичке партије прихватиле Нацрт новог устава.

Да ли овакве позитивне промене значе да ће Србија кренути путем успешних демократских земаља у којима већина (или све) партија прихватају (1) цивилизована правила политичке борбе и (2) показују јединство у одбрани основних националних интереса, док се споре о свим другим стварима, највише зависи од радикала. И ДС и ДСС (као и остале странке владине коалиције) показале су сагласје о обе ове тачке. Питање је да ли ће Српска радикална странка успети да се полако преобрази од циркуско-екстремне странке ка нормалној странци националистичке деснице која такође прихвата ова два принципа, или не.

У импресуму париског "Фигароа" стоји цитат француског драматурга Бомаршеа: "Без права на критику свака похвала је бесмислена". И, истина, у периоду комунизма или у режимској штампи Милошевића, било каква похвала политичарима била је бесмислена, јер није постојала слобода јавне речи. И док данас заиста уживамо слободу да критикујемо (и најчешће с правом) нашу политичку елиту, морамо, ради правичности, да се понекад осврнемо и на оно што је позитивно и да ту исту политичку елиту похвалимо за ствари које ради. Мислим да то заиста имамо разлога да учинимо сада.

Сарадник Карнегијеве задужбине за међународни мир, Вашингтон