Недавно ме је позвао наш уважени архитекта Светлан Лекић. Рече да у новинама углавном чита о томе како су грађани у нечему ускраћени или некако оштећени. Лекић тврди да у стварном животу није увек тако.

Заиста, испада да код нас правда постоји само за моћне и богате, а сваки пример борбе за некаква, па и сасвим обична, народна права, служи само као пример како су наивни – који су у тако нешто ушли – испали смешни. Лекић живи на највишем спрату једне зграде у самом центру Београда. Једног јутра пре две године открио је да на крову суседне зграде радници ужурбано граде једну високу антену. Ускоро су насупрот његових прозора никле још две антене. Наизглед ништа страшно, осим што су током ноћи у правилним размацима осветљавале суседне прозоре. После краћег распитивања Лекић је дознао да је на суседном крову подигнута базна станица за две компаније које се баве мобилном телефонијом. Заинтересован да ли ове станице, о чијој градњи као и већина осталих суседа није претходно био ни обавештен, утичу на здравље оних који живе у њиховој близини дознао је о постојању Закона о нејонизујућем зрачењу. Према слову овог закона базне станице за мобилну телефонију не би смеле да буду изграђене без претходних дозволa, а пре свега без дозволе Градског секретаријата за животну средину, што је у овом случају било злоупотребљено. Наиме, базне станице су постављене мимо важећих закона и прописа, а на штету здравља станара суседних објеката. Будући да није познато какав је утицај нејонизујућег зрачења на људе у дугом низу година, тужно је да се на овакав начин базна станица нашла на крову једне зграде у самом центру Београда. Овакве базне станице у свету граде уз врло прецизне анализе и прописе, рецимо на највишим зградама, или успостављају велики број мањих станица које су међусобно близу па тако умањују зрачење околине. Пошто су сва та решења сложена и скупа, код нас се обавеза за дозволу секретаријата веома брзо претворила у „сагласност“. Тако мобилни оператер изгради базну станицу, а испуњење појединих услова и добијање извесних сагласности може да остави за касније. Не би се могло рећи да грађани нису сагласни са градњом оваквих базних станица, или прецизније макар неки грађани. Зграда у Лекићевом суседству има председника кућног савета, или макар некога ко је некада обављао ту дужност. Председник је склопио уговор са компанијама мобилне телефоније. Зграда је тако, наводно, дошла до извесних средстава.

Пре годину дана Лекић је сам започео једну упорну грађанску иницијативу. Обилазио је министарства, секретаријате и агенције. Консултовао правнике, инжењере и новинаре. Организовао суграђане. Пред њим је био зачарани круг исплетен спрегом корпорација, власти и председника кућних савета. Испоставило се да на сумњивој недоследности и недоречености закона само упорност угрожених може да доведе до спровођења закона и њиме прописаних процедура. Када су станари поднели тужбу против председника кућног савета (неки од њих су тврдили да су њихови потписи кривотворени) испоставило се да је за изнајмљивање крова исплаћивана веома висока надокнада у износу од 3.000 евра месечно. Коначно, после стотинак дописа, молби и жалби, Лекићева упорност и одлучност групе професионалаца са Градским секретаријатом за заштиту животне средине на челу, довела је до тога да базна станица буде искључена. После повремених укључивања и једног привременог измештања, она је пре три месеца уклоњена. Лекић и његови суседи су тада били безбедни, али само они, пошто се претпоставља да су исте компаније подигле базну станицу на крову који се налази две улице даље.

Иако успешна, Лекићева грађанска иницијатива поново је открила одавно познате истине: лоше установе које уносе забуну уместо да решавају, пословне људе и стручњаке којима је посао на првом месту, грађане похлепне на лаку зараду у мери да су спремни и на ризик здравља сопствене деце.

Ту је и нова истина: успешна грађанска иницијатива која подсећа да демократија почива управо на спремности грађана да се боре за идеале и начела. Та борба почиње увек од малих и свакодневних питања, а има смисла само ако она нису посвећена искључиво личној удобности или користи.

Неколико дана потом затекао сам раднике како ужурбано развлаче каблове ка крову моје зграде. Надлежни комшија ми је стрпљиво објаснио да је реч о некаквој значајној антени. Договорио се, каже, на некој слави како би помогао оронулу зграду. На питање о којој је суми реч, насмешио се и рекао – „3.000“. – Евра? – упитао сам. „Динара!“ – одговорио је одлучно.

Напредни клуб