Jedan moj profesor tvrdio je da velikesile ne dele iste političke probleme sa malim državama i ne proživljavaju istovetne krize, zato što spomenute – probleme i krize – izvoze. Odatle jedan zanimljiv fenomen kojeg smo svedoci tokom proteklihdana. Od hapšenja Radovana Karadžića pojedini američki i evropski političari i novinari žustro su hvalili zvaničnu Srbiju, na način koji nije samo laskao našim vlastima, već je ponekad bio i istinski neprijatan.

Tako se dogodilo da ponovo dobije na važnosti stari Miloševićev znanac Ričard Holbruk. Pored uobičajenih jasnih, jednostavnih i kratkih izjava nadahnutih agresivnom ironijom, Holbruk je spomenuo i Karadžićevu krivicu za 300.000 žrtava u bosanskom ratu. Ovom izjavom stari diplomata za nemoguće misije, koji je neko vreme bio i američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, svakako nije doprineo slici nepristrasne i večne svetske pravde koja je, eto, trijumfovala hapšenjem najtraženijeg optuženika za ratne zločine. Holbruk se, naime, vratio u vreme kada su reči bile municija. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji debata o žrtvamau početkubila je uglavnom podređena ratnojstrategiji. Trebalo je dokazati da je neki narod genocidan i da je takvom svojom karakteristikom sam sebi uskratio sva prava. U početku su vesti o velikim,mada neproverenim, zločinima trebalo da opravdaju mešanje velikih sila u građanski rat. Mnogi čitaoci svakako se sećaju da je tokom rata muslimanska strana govorila, amnogi savremenici pa čak i istoričari prihvatili, da je u ratu ubijeno 200.000 ljudi. Budući da je ova procena iznesena u vreme dok je rat još trajao, smatralo se da su ukupne žrtve čak i veće. Deset godina posle rata vlasti u Sarajevu su sprovele detaljno istraživanje i prema njihovim nalazima ukupan broj žrtava u čitavoj Bosni i Hercegovini tokom rata od 1992. do 1995. iznosi oko 105.000 osoba (o 97.207 postoje potpuni podaci). Ričard Holbruk, naravno, ne samo da nije u toku sa ovim izveštajem, već čini se da nije bio obavešten ni o procenama broja stradalih u vreme kada je presudno uticao na sudbinu zapadnog Balkana. Gordi američki diplomata zna da je Karadžić kriv za rat, odatle i krivica za sve žrtve, a izgleda da lako i bezbrižno barata brojevima, pa makar se radilo i o životima ljudi.

Komesar za proširenje EU Oli Ren izjavio je nedavno da je ova srpska vlada hapšenjem i isporučivanjem Radovana Karadžića raskinula veze sa „nacionalističkom prošlošću”. Rizikujući zamerku da doslovno prihvatam neka opšta mesta i učtive fraze, osećam potrebu da postavim pitanje dokle ćeza evropske birokrate trajati taj naš raskid sa „nacionalističkom prošlošću”. Naša država je 2001. isporučila osobu koju su milioni građana dva puta izabrali za predsednika Srbije. Zakon o saradnji sa Tribunalom u Hagu usvojili smo još 2002. godine. U krajnjoj liniji prijemom u Savet Evrope, Studijom izvodljivosti i potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, EU je valjda konačno prihvatila Srbiju kao demokratsku državu. Pitam se, kako bi tekao razvoj SR Nemačke, naslednice države koja je povela rat za svetsku dominaciju, izvršila genocid nad nekoliko naroda i bila odgovorna za smrt 50 miliona ljudi i neviđene patnje i razaranja, da je neko njenim zvaničnicima, posle decenije poslušnosti i podnošenja raznih ucena, 1954. godine rekao kako su zreli da raskinu sa nacističkom prošlošću.

Mi Srbi, međutim, izgleda uvek budimo kontroverze i idemo iz krajnosti u krajnost. Našu državu mnogi u svetu vide kao pariju Evrope i sude joj ogorčenije nego Nemačkoj posle 1945. godine. Kolumnista „Gardijana” Piter Preston, naprotiv, smatra da bi Boris Tadić, koji je sa mladim saradnicima uhapsio Karadžića, u Britaniji smesta dobio službu, i to ne bilo kakvu, već posao premijera Gordona Brauna! Tadić bi kao savršeni vladar zaostale Srbije, tek u Velikoj Britaniji došao na svoje. Imali su neki Britanci u prošlosti slične, mada mnogo nepriličnije, ideje (Staljin), koje srećom nisu ostvarene... Preston izgleda ne zna da Tadić u Srbiji ima mnogo više vlasti nego što je nad Britanijom ima premijer Braun. Zatim, u Srbiji je nezamislivo da kandidatu za premijera ukradu bicikl na ulici, kao što se to nedavno dogodilo vođi konzervativaca Dejvidu Kamerunu. Nije reč o visokom kriminalitetu u Britaniji, prosto ovde političari više i bolje brinu o sebi i narod ih u tome često podržava. Kao patriote, mi im nikad ne bi poslali Tadića. Zašto da se naš predsednik tamo zamajava sa poslanicima u parlamentu, brine o nečemu što nije imidž, učestvuje u javnim debatama, da mu drugi poverava mandat i da ga, konačno, posade na bicikl!

Napredni klub