Пре неколико година један наш радо виђен и на врху прихваћен млади интелектуалац, аналитичар и експерт, питао се гласно који је највећи проблем Србије?

Такво питање је овај зналац поставио више реторски, пошто су му наши проблеми добро познати и сâм је учествовао у њиховом вишегодишњем медијском дефинисању (спорост у укључивању у Европску унију, неспремност за суочавање са прошлошћу, обесправљивање мањина...).

За такав став и његову бесомучну одбрану, и када није баш одговарао теми или истини, овај наш интелектуалац је прошле године инкасирао равно десет милиона динара, а има још и неколико лукрaтивних полoжаја и укључен је у групу до стотинак најутицајнијих личности ове земље.

Његов саговорник је одговорио кратко: „Наше друштво није довољно интегрисано”. Јунак „нове”, „другачије”, „модерне”, „европске” и вероватно мртворођене Србије се замислио, и одсутно покушао да прецизира сабеседниково размишљање: „Вероватно мислиш на Роме...”

Дакле питање статуса неколико процената укупног становништва Србије постало је значајније од интегрисаности милиона других грађана Србије. Све то нажалост пре свега зато што се неко из ЕУ досетио да коначно одужи истински дуг према овој на нашем континенту дуго обесправљеној и запостављеној заједници. Зато су фондови за стотине хиљада наших суграђана данас већи него средства која наша држава издваја за милионе наших сународника који живе изван отаџбине. Разуме се, мени је драго што је макар неко, изван малобројне олигархије, успео да дође до некаквог додатног буџетског или страног новца, али овде није о томе реч.

Када говоримо о неинтегрисаности: у Србији разлика између најсиромашније и најбогатије општине иде и до 1:15. Нигде у Европи није мања солидарност између генерација. Споменимо да смо друштво са највећим бројем прогнаника. Да су велики ратови и два геноцида у прошлом веку довели до тога да више од половине становништва непосредно потиче из крајева који нису више део наше државе. Додајмо најгоре демографске показатеље на континенту. Коначно, иако се наша влада хвали ниском стопом задужености, задужујемо се десетак година краће од наших суседа. Извозимо двоструко мање и уштедели смо троструко мање од увек потцењених и упркос свему слабије плаћених Бугара.

Како очекивати модернизацију и напредак државе у којој део елите за све криви реформе, а други део кривца налази у народу? Енглески историчар Томас Мекоули је покушао да објасни успех Енглеске тврдњом да је њена аристократија била демократска, а демократија аристократска. Да ли у вођствима парламентарних странака видимо траг таквог става? Места за „компромис” код нас кажу увек има, али само кад је реч о подели плена. У начелним питањима, споразум је могућ под условом да један од учесника прихвати сопствени нестанак. Шта очекивати кад је реч о будућности Косова и Метохије од елите која се дели на оне који би безусловно признали независност, али из различитих разлога не смеју (укључујући ЛДП који на разне начине подржава владе током протеклих година) и друге који мисле да је формално стање успостављено после пораза из 1999. године једини могућ и дугорочно спасоносни идеал? Да ли је могуће разумети озбиљно реформаторе, европејце ако учествују у националним или чак империјалним кампањама других народа? Како разумети наводне националисте који се диче вођом који је 1999. најавио да ће Србија починити геноцид, или су српски интерес видели у СР Југославији, државној заједници и сваком сличном чуду?

Ових дана у Црној Гори законом забрањују истицање страних застава, а посебно је то важно због српске народне заставе (заставе трећине становништва Црне Горе), исељавају Матицу српску, укидају чак и мањински статус српском народу, спремају исељавање шесторице православних свештеника... Да ли је било ко („грађанска” или „патриотска” Србија) то приметио. Да ли је реаговала наша влада? Оптерећени европским, совјетским и косовским химерама, ми непрекидно показујемо колико нам је стало до народа и државе и тиме јасно призивамо нове несреће.

Однос према српском народу на Косову и Метохији, у Црној Гори, Српској, Македонији... јасан је показатељ општег стања у нашем друштву. У месецима када се дешавају породична убиства због 100 динара, а породице се бацају у смрт због 25.000 евра, град Београд је усред кризе празнично окићен по цени од 300.000 евра (толико кошта отварање тридесет и седам нових радних места, и толико Србија, у складу са буџетом, годишње уложи у милионе Срба који живе изван њених граница).

Толико о интеграцији, солидарности и спремности за изазове будућности.