Распрострањено је уверење да народ не греши. Јунак Нушићеве комедије лепо је сажео једно од начела које опстаје и у нашој политици. „Дај ти мени већину“, познати Јагодинац који се ових дана у своју варош вратио са младунчетом жирафе, мисли на већину на изборима, „па ћемо онда видети чија је кривица.“

Политичка већина ипак није вечита, па се и питање кривице намеће као горућа политичка тема. Чак и наша јавност, суштински заинтересована за оправдања уместо за узроке, увек тражи „кривца“. Кривац мора бити на власти, али да буде и заменљив. Кривац треба да буде натруо и компромитован, али моћан и безобзиран. Коначно, потребно га је открити, али не и одстранити. То је могуће у демократији која се доказала када је уместо лустрације изабрала аболицију, а национално помирење заменила декларацијом о намиривању једне странке и једне партије.

Некада је дежурни политички кривац била Југословенска левица. ЈУЛ је овај статус вишеструко завредео. Ипак, питам се, како је то ЈУЛ могао бити одговорнији од оног ко га је политички оживео, учинио парламентарним и владајућим. Многи прваци Милошевићевог режима очекивали су да народ схвати како би Србија постигла шведски стандард, искористила „развојну шансу“ санкција, очувала Југославију, изградила брзе пруге, препородила се од зајма, доживела Карића у Белој кући и поново изабрала „Име поносито“ за свога вођу... само да је споменути којим случајем био неожењен.

После 2000. доживели смо некакву демократизацију. Сада кривци сами улазе у парламент и још се боре за то место поред „бесмртне“ власти. За место „црне овце“ гурали су се Нова демократија, ЛДП и Г 17 плус. Чини се да се статус кривца најбоље примио код последње. Чим нешто пође наопако, вође ове странке сместа постану криви пред јавношћу. Одговорност је тешко порећи, али је занимљива улога „пријатељске“ ватре, која кад год је потребно запрашти из свих медијских оружја коалиционих партнера. Тај борџијански, транзициони савез траје упркос обртима, преметима и подвалама којима би позавидели сценаристи латиноамеричких серија „Касандре” или „Љовисне”.

Када неко годинама игра улогу негативца, када посвети све велике капацитете странке и власти простом политичком опстанку, разумљиво је да се на крају у том правцу свеукупно измени. Деловање Г 17 плус није зато занимљиво само са становишта економске деструкције и државне корозије коју је донела. Сада је реч о суштини.

Пре неки дан, вођа Г 17 плус на Главном одбору рече како треба прочистити страначке редове. Чак, ако је потребно, ваља сменити и њега самог. Није само споменуо ситницу: услови за кандидовање су отприлике такви да би, за сâмо статирање на гласачком листићу, добровољац морао да добије и подршку актуелног председника, свог противкандидата. Реч је у том смислу о једној модерној партији – нешто између Радничке партије Кореје и КП Кубе. Ову иницијативу схватила је једна актуелна потпредседница странке, па је најавила да ће сопственим повлачењем дати допринос председниковој иницијативи. Каже, сметају јој крст над Крагујевцом и повратник Јованча из Јагодине. Све остало је одлично. Читао сам коментаре на интернет форумима неких, очигледно изворних, чланова Г 17 плус. Пишу како је ова госпођа изванредна политичарка и боркиња, али закључују да ће се странка после њеног одласка вратити својим „изворним принципима“...

Не би, међутим, читава ова Династија, Далас и Колбијеви заједно, била потпуна да двоје бивших посланика Г 17 нису тужили државу зато што су им 2006. одузети мандати. Стигли су до Стразбура, а већ су две године поново у власти – на саветничком и посланичком месту. Дакле, Србија је крива, а не „дежурни кривац“ који је и сâм у владајућој коалицији.

Сетимо се како је Милошевић два пута отварао путну деоницу Суботица–Фекетић. Ево, министарка НИП-а је отворила деоницу пута Крагујевац–Баточина дугу 4.600 метара. Пре ње је Велимир Илић отворио 5.000 метара исте магистрале, а нешто је на овом друму у међувремену славио и премијер Цветковић. Фали још само 15 километара и пут ће бити изграђен. И баш као што су, да би довршили Скадар, Мрњавчевићи у грађевину зазидали младу Гојковицу, тако је магистрално беспуће блокирало читаво једно село. За пасарелу у НИП-у нису опредељена средства. Локалне власти су одлучне да проблем реше, али до свега не би дошло да заостали народ није запео да баш ту подигне село.

Срећом Г 17 плус мења назив – утапа се у неку унију. Ново име ће можда донети и промену суштине. Српској демократији међутим требају дежурну кривци, посебно они доказани који за тако нешто имају капацитет, амбицију и образ.

Напредни клуб