Najveći značaj statuta Vojvodine i zakona o nadležnostima više nije u samom njihovom sadržaju. Važniji su njihove posledice i politička odgovornost onih koji su ih omogućili.

AP Vojvodina je dobila 150 novih nadležnosti. Iako su pojedine formulacije pravno-leksički ublažene, izvesno je da uglavnom nije reč o kompromisu, već očuvanju forme.

U Vojvodini je ozvaničen proces stvaranja „nove nacije” i njene države. Ne samo sadašnja Vlada Srbije, već sve naše parlamentarne stranke, propustile su da pitanje autonomije Vojvodine, definisano i uspostavljeno od strane jednog autoritarnog i komunističkog režima, reše na demokratski i evropski način. Zatim, baš kao i u slučaju Mitrovdanskog ustava, o statutu su se sporazumevale stranke, a izostala je javna rasprava koju bi vlada bila spremna da uvaži. Vlada Demokratske stranke i njenih partnera propustila je da u donošenje ovakvog statuta u punoj meri uključi stranke i partije koje su tokom proteklih godina najviše zastupale autonomistički i federalistički koncept. Time su ih otrgle sa margine, omogućile im trijumf, podigle rampu novih ciljeva i osnažile njihove pozicije. Već posle 2001. godine, državna katastrofa sa kojom je naše društvo suočio Miloševićev režim nastavljena je zaslepljenom partijskom i ličnom politikom koja je trend shvatila kao modernost, a propagandu tuđih nacionalnih pokreta prihvatila kao istinu za sopstveni narod.

Zar predsednik, premijer i njihovi kabineti još nisu primetili sličnosti između procesa koji se tokom prethodnih šest decenija odigrao u Crnoj Gori i devetogodišnjeg nastajanja savremene vojvođanske autonomije. Ponovo jedna u velikoj meri nedemokratski stvorena politička oligarhija, izabrana na talasu DOS-a i „fijata punto”, zahteva prava koja osporava drugima. Jer statut Vojvodine je unapred predvideo i odredio ovlašćenja i granice budućih okruga pokrajine. Mitologija o zapostavljenosti i eksploataciji Vojvodine istovetna je sličnim manje ili više konstruisanim propagandnim klišeima primenjenim u slovenačkom, hrvatskom i čak crnogorskom independističkom projektu.

Da li se vladajuća većina u Narodnoj skupštini zabrinula nad kolektivnim nacionalnim, političkim, ekonomskim, prosvetnim i kulturnim pravima srpskog naroda čiji pripadnici u Vojvodini čine dvotrećinsku većinu stanovništva? Duh novog statuta umanjiće ionako ograničeni politički značaj te većine. Neuspeh regionalizacije Srbije doveo nas je do rešenja, asimetrije i granica pokrajina i regiona iz sedamdesetih godina 20. veka, vremena koje je nesumnjivo dovelo do velikog građanskog nezadovoljstva i omogućilo Miloševićev režim. Da li ćemo u narednim godinama biti svedoci čudne pojave da u oblastima severno od Save i Dunava Republici Srbiji budu privrženi samo ljudi izvan establišmenta, politički opozicionari i socijalni marginalci? Da li ćemo biti primorani da slušamo neprikladna ponavljanja besmislica od pravnih „da Vojvodina nije prihvatila Ustav Srbije” pa su zato sva rešenja za nju moguća, tvrdnje da novi statut „garantuje suverenitet Srbije” (kao da Ustav iz 1974. nije još izričitije jemčio jedinstvo SFRJ), do one koju je izneo bivši predsednik vojvođanskog parlamenta prema kome su Vojvodinu 1848. stvorili svi njeni narodi?!

Spominjanje evropskog modela, naravno, otvara pitanja. O kakvim evropskim uzorima govorimo? Koji naš sused, koja članica EU, da li centralizovana Slovenija Jelka Kacina, možda? Kakve štete ovakvim ustavnim avanturama nanosimo, recimo, Slovačkoj i Rumuniji?

Centralizam u Srbiji našeg vremena nije posledica srpskog nacionalizma ili državnih tradicija, već upravo partijske i lične sebičnosti demokratskih vlada. Jedna od posledica ovakvog računa bio je sukob dva prvaka DS-a, čija je prividna načelnost ponovo omogućila SPS-u i LDP-u da nastupe kao nekakvi „spasioci” situacije. To, naravno, nisu, baš kao što njihova uloga nije bila takva ni pre godinu dana. Tada je pokrajinski parlament prvi put usvojio statut, a nezadovoljstvo javnosti još nije nametnulo marketinški uvek korisno odlaganje.

Statut Vojvodine i zakon o nadležnostima iz svih ovih razloga nisu ništa drugo do početak procesa kome ne znamo put i brzinu, ali je njegovo odredište već viđeno. Ovoga puta Srbija nije u opasnosti da postane manja, ona je ugrožena kao država. Prvi ljudi Republike Srbije trebalo bi da znaju da postoje odgovornosti od kojih ne štiti niti jedan imunitet. Reč je odgovornosti pred narodnom većinom koju je nemoguće prevariti ili korumpirati – pred budućim pokolenjima.

Napredni klub