Долазак председника Руске Федерације Дмитрија Медведева у Србију и шездесет пета годишњица уласка трупа НОВ-а и Црвене армије у Београд отварају важно питање односа политике, пријатељства и истине.

Шеф руске државе посећује Србију. Колико ми је познато, ово је први пут у историји српског народа да се тако нешто догађа. Београд су, истина, посетили Хрушчов, Брежњев и Горбачов... ипак, они су управљали Совјетским Савезом, а земља коју су посећивали звала се Југославија. Србију и Русију увек су повезивале посебне везе. Било да су били савезници, било, што је ређе био случај, противници наши народи увек су у својим односима носили братску очараност и наличну јој резигнацију.

Данас, када чекамо руског председника, помишљам на то колико би се радовао Вожд Карађорђе да је био у прилици да у Београду угости Александра Првог. Да не спомињемо владику Рада, који је дао свакако најлапидарнију дефиницију положаја руског монарха („На свету нико није виши од Бога, а само је Бог виши од руског цара.”). Једина помоћ српским устаницима, протекторка српске аутономије, савезница из рата за независност (1877–1878), пријатељица из балканских и спаситељка у Првом светском рату. Чак и комунистичке власти у Москви тврдиле су,  и поред свих планова Коминтерне и бастионског положаја југословенске државе у алијанси њихових противника, да су само Србија и Црна Гора имале исправан разлог да ратују у Првом светском рату. У Другом светском рату наша два народа су, поред Пољака и европских Јевреја, претрпела највеће губитке, јуначки се супротставивши Трећем рајху и његовим савезницима. У време Хладног рата управо су српски и црногорски кадрови социјалистичке Југославије сматрани, а неки су то заиста и били „ближи” Совјетском Савезу. Историја односа две државе носи и бројне контроверзе. У Србији је Русија често оптуживана због тога што је изневерила пријатељство: 1812, 1878, 1944, 1948, 1991, 1999... И Русија би могла да наброји неколико година за које их везује слично огорчење: 1853, 1877, 1948. година...

Ипак, у региону, са изузетком односа Русије и Црне Горе, која је била спремна да због Русије зарати и са Јапаном, вероватно нема постојанијег и трајнијег пријатељства од оног које је током протекла два столећа настало између Руса и Срба. Ова констатација, међутим, може бити узета релативно, историјска пријатељства између држава у принципу нису богзна како чврста и вечита.

Пред очекивану посету председника Медведева Србија покушава да пронађе баланс између својих бројних наслеђа. Тековине борбе против нацизма несумњиво морају бити одржаване и слављене. Ипак, прогони које је нова власт донела довели су до тога дасе Београд, приликом демократизације и враћања старих назива, одрекне совјетских команданата који су водили операције за његово ослобођење. Зато данас уочи посете убрзано чистимо запуштена спомен-обележја, па у једном парку на брзу руку треба да буде подигнут и споменик вероватно највећем словенском песнику – Пушкину.

Какав утисак мисле наше власти да оставе оваквом политиком? Зар односи Русије и Србије нису ионако оптерећени великим успоменама и превеликим очекивањима? Да ли заиста мисле да нова руска држава на ствари гледа тако преко и емотивно, као што су то чинили Романови, или себе заиста виде као уверене протагонисте грчевите борбе, какви су били Гарашанин, Ристић или Пашић? Србија је током протеклих година имала друге приоритете: Милошевић се братимио са руском комунистичком опозицијом, демократске власти су се играле неутралности, несврставања или европских интеграција. Руска Федерација је само пре четири године сматрала како је Хрватска више допринела борби против сила осовине него Србија. Управо поигравајући се старим односом према Србији, Русија је 1994. године, први пут у скоро седам деценија, ушла у једну установу великих сила – Контакт групу. Косово и Метохија послужили су јој током претходних година да редефинише своју политику према Јужној Осетији, Абхазији и Придњестровљу, док је приватизација НИС-а послужила обема странама – једној да се потврди као велика сила, а другој да покрије још једну изборно-буџетску рупу.

Наше време, дакле, срећом није обележено великим епским ратовима али и дубоким осећањима. Та осећања наравно постоје, мада тренутно немају стари значај. Москва оваквим темама приступа са умереном мудрошћу стране која је учила на искуствима из прошлости. Да ли је и са Србијом такав случај?

Напредни клуб