Данас је објављен трећи годишњи Извештај о политичким правима српског народа у региону у издању Напредног клуба. Када смо пре три године почели да радимо на изради овог извештаја, надали смо се да ћемо допринети побољшању статуса Срба у суседним државама. Занимање јавности и реакција власти дали су нам током наредне две године за право. Добар пријем и спремност надлежних министарстава да прихвате неопходно унапређење и модернизацију наше националне политике, зачудили би и најбоље познаваоце наше политичке свакодневице. Малу задршку у овом првом утиску представљала је чињеница да је буџетско улагање Републике Србије у ове сврхе, које несумњиво имају велики значај не само за Србе који живе на Балкану и средњој Европи већ и за демократски развој наше државе, сваке године постајало све мање.

Маске су пале у јеку економске кризе и у предвечерје скупштинских избора у Србији. Званична Србија не само да није довољно заинтересована за права српског народа (који узгред чини значајан део становништва две једине европске земље у којима не постоји национална већина), већ је током протекле године допринела њиховом умањивању! Срамотно прихватaње да на незваничне протесте из Подгорице и Загреба избаци остварење политичког статуса српског народа у Црној Гори и Хрватској из своје Стратегије политике према српском народу у дијаспори и региону, представља случај без преседана у савременој Европи.

Од августа 2010. до данас статус српског народа у региону се углавном погоршао.

У Босни и Херцеговини и даље трају настојања да Република Српска буде лишена овлашћења. Иако је власт Републике Српске успела да добије у времену и започне преговоре са ЕУ око реформе правосуђа, чињеница је да ће у наредном раздобљу расти притисци за ревизију Дејтонског споразума на штету српског народа. У Федерацији БиХ није враћена само имовина СПЦ. Нису враћени ни станови носиоцима права припадницима ЈНА, а у ФБиХ не постоје српске школе. Србија нема јасну, доследну, јавну ни дугорочну политику према Републици Српској и Босни и Херцеговини. Србија је у потпуности дезоријентисана. Она – све од Истанбулске декларације из 2010., сусрета у Карађорђеву, и посебно посете председника Тадића Сарајеву 2011. године – у суштини лута. Наша политика је и даље оптерећена страначким интересима и југословенским наслеђем.

У Републици Хрватској дошло је до опадања нивоа права српског народа. Уставни суд Хрватске недавно је ускратио српском народу и другим мањинама зајемчена посланичка места у парламенту. Још није спроведен Ердутски споразум. Попис је у овој држави извршен у атмосфери хистерије настале после пресуде Хашког трибунала групи хрватских генерала.

У Црној Гори је спроведен попис на који представници српског народа имају бројне и озбиљне замерке, и у вези са чијим спровођењем гаје основане сумње. Србија није реаговала, а у свим сусретима је својом инфериорношћу и пасивношћу суштински подржала црногорски режим. У Црној Гори су угрожени право српског народа на језик и слобода вероисповести.

У Македонији стање политичких права српског народа није значајније промењено, али је националистички изгред високе функционерке социјалдемократске партије и посланице у парламенту, усмерен против посланика из српске партије (ДПСМ), прошао без осуде. Српски народ у Македонији и даље не ужива слободу вероисповести. Званична Србија допринела је сукобу на политичкој сцени малобројних македонских Срба.

У Словенији је стање права српског народа у извесној мери погоршано. Он и даље не ужива права националне мањине. Закон о РТВ Словеније, који је уврстио језике непризнатих заједница (међу њима и српске) у програм, одбачен је на референдуму 2010. године. Касније су ова права ипак споменута у декларацији словеначког парламента.

У Мађарској је долазак на власт Фидеса довео до даљег стагнирања права српске мањине. У Албанији је стање и даље недефинисано, Срби су недавно добили права националне мањине, али и даље није позната њихова бројност. Стање права српског народа може се оценити као добро само у Румунији.

После три године праћења стања политичких права српског народа у региону, могуће је закључити да део држава, посебно оних које нису оствариле националну интеграцију, води сталну и снажну кампању укидања права српског народа. Највероватнији циљ јесте његова асимилација. Република Србија је спремна да се одрекне своје ионако слабе, недоследне и неначелне политике како би владајуће партије стекле подршку извесних кругова у ЕУ и САД. Таква политика је можда добитак за поједине политичаре и странке, али је пораз једне демократске државе.