Prošlo je osam dana otkako je dnevni list ,,Kurir” započeo kampanju kojoj cilj nije jasan, ali izvesno je da su njene posledica bile javno vređanje i ponižavanje Olje Bećković i njenog sina.

Zakoni odavno jasno određuju odnos vlasti i javnosti prema maloletnicima osumnjičenim za neko protivzakonito delo. Identitet tih osoba nikada se ne otkriva javnosti. U Srbiji je i tokom najtežih i najmračnijih dana protekle dve decenije ovo pravilo poštovano. Kod nas su se u većini slučajeva trudili da izbegnu mešanje porodice i porodičnih stvari u politički obračun. Ponekad bi se našao neki primitivan političar koji bi protivniku zamerio, recimo, što nema dece. Novine su povremeno, često u jeku borbe političkih stranaka, ukazivale na manje ili više dokazane zloupotrebe članova porodica pojedinih partijskih vođa. Ipak, ovom prilikom ne samo da je uredništvo „Kurira” prekršilo ovo pravilo već je navodno zabrinuto za zdravlje mladih i uvereno u sopstvenu misiju u borbi protiv kriminala stavilo tokom nekoliko dana Olju Bećković i njenog sina u kontekst obračuna sa svima koji bi se odvažili da ukažu na nečasnost i nečovečnost autora ovih tekstova. Tako je jedna vest, o jednom petnaestogodišnjaku, smesta otvorila pitanje ponašanja njegove majke, pa moralnog kredibiliteta prvog čoveka medijske kuće na kojoj je emitovana njena emisija, konačno podstaknuta je i analiza lika i dela pojedinih javnih ličnosti koje su se tom prilikom oglasile.

Oglasila su se i strukovna udruženja. Oba velika novinarska društva, UNS i NUNS, stala su u odbranu načela profesije. Reagovalo je i Ministarstvo kulture, mada ga je trebalo dozivati. Međutim, ostao je gorak utisak nepostojanja demokratske javnosti. Nije ovde reč o odnosu prema gospođi Bećković. Ne bi trebalo da tema onih koji su reagovali budu poznati i stari politički sukobi. Razlog ogorčenja i zgražavanja trebalo bi da bude nepravedan odnos prema jednom mladom čoveku koji štagod da je učinio ne sme biti žrtva nepravde, prema njemu se ne sme odnositi protivno zakonima i, konačno, on nikako ne može biti tretiran neravnopravno u odnosu na svoje vršnjake. Nasuprot tome, dobili smo i poneki primer proširivanja starih političkih frontova. Tako smo pročitali da je i poneki političar sumnjiv po pitanju narkomanije, pa i da odavno duguje silan novac novinama koje ga napadaju. Novine su čak prenosile i komentare čitalaca sa svoje internet-prezentacije, razumljivo sve u toj meri slične, istovetne i podjednako banalne, da nije nemoguće da ih je pisala ista osoba. Nije ni izvesni političar ostao neaktivan, pa smo čuli kako u Srbiji ionako sva deca imaju priliku da probaju marihuanu, a uostalom, neko reče, i Barak Obama je svojevremeno to učinio... E, kad je i predsednik Obama nešto u mladosti pogrešio to ne samo da nije važno, već reklo bi se da i ne može biti loše. Možda je ipak bolje da neki ljudi nikoga i ne brane.

Konačno, čini se da je cilj autora kampanje ,,Kurira” postignut. Pažnja javnosti je tokom čitave sedmice bila rezervisana, možda je loptica bila na protivničkom delu terena. Neko je možda dobio nekoliko dana medijskog primirja. Jedan mlad čovek je odlukom uprave ispisan iz gimnazije u koju se tek upisao. Njegova mladost obeležena je ružnom i prljavom kampanjom koju niko ne zaslužuje i koja je u ozbiljnoj državi i istinski demokratskom društvu malo moguća.

U narednim danima biće novih tema i naravno novih razloga za zgražavanje. Bezumna radoznalost modernog društva i njegovi često ljudožderski nagoni biće, ne treba sumnjati, u potpunosti zadovoljeni i tokom sledećih sedmica, meseci i godina. Ostaju, međutim, važna načelna pitanja. Postoje li mere i granice, i to ne one koje postavljaju roditeljsko vaspitanje i građanski moral (pošto je jasno da neko može odrasti nevaspitan i živeti bez vrlina) već one koje postavlja sredina, publika ili čitaoci, koji ipak ne mogu baš sve da progutaju i nisu u stanju baš svašta da svare? Da li je ovaj očigledan primer nepravde učinjene maloletnoj osobi pokazao krajnji domet solidarnosti koja postoji u našoj javnosti?

Odgovori na ova pitanja se nameću i oni su onespokojavajući. Ostaje nada. Nadanje u vreme koje će omogućiti jednom mladom čoveku da prevaziđe štete koje mu je donela ova kampanja u kojoj je možda bio samo usputna meta. Očekivanje da sledeći put kampanja neće biti u ovoj meri niska, a da će njena žrtva biti makar punoletna. Verovanje da će drugom prilikom reagovanje javnosti biti jedinstveno, načelno i beskompromisno.

Napredni klub