Прошло је осам дана откако је дневни лист ,,Курир” започео кампању којој циљ није јасан, али извесно је да су њене последица биле јавно вређање и понижавање Оље Бећковић и њеног сина.

Закони одавно јасно одређују однос власти и јавности према малолетницима осумњиченим за неко противзаконито дело. Идентитет тих особа никада се не открива јавности. У Србији је и током најтежих и најмрачнијих дана протекле две деценије ово правило поштовано. Код нас су се у већини случајева трудили да избегну мешање породице и породичних ствари у политички обрачун. Понекад би се нашао неки примитиван политичар који би противнику замерио, рецимо, што нема деце. Новине су повремено, често у јеку борбе политичких странака, указивале на мање или више доказане злоупотребе чланова породица појединих партијских вођа. Ипак, овом приликом не само да је уредништво „Курира” прекршило ово правило већ је наводно забринуто за здравље младих и уверено у сопствену мисију у борби против криминала ставило током неколико дана Ољу Бећковић и њеног сина у контекст обрачуна са свима који би се одважили да укажу на нечасност и нечовечност аутора ових текстова. Тако је једна вест, о једном петнаестогодишњаку, сместа отворила питање понашања његове мајке, па моралног кредибилитета првог човека медијске куће на којој је емитована њена емисија, коначно подстакнута је и анализа лика и дела појединих јавних личности које су се том приликом огласиле.

Огласила су се и струковна удружења. Оба велика новинарска друштва, УНС и НУНС, стала су у одбрану начела професије. Реаговало је и Министарство културе, мада га је требало дозивати. Међутим, остао је горак утисак непостојања демократске јавности. Није овде реч о односу према госпођи Бећковић. Не би требало да тема оних који су реаговали буду познати и стари политички сукоби. Разлог огорчења и згражавања требало би да буде неправедан однос према једном младом човеку који штагод да је учинио не сме бити жртва неправде, према њему се не сме односити противно законима и, коначно, он никако не може бити третиран неравноправно у односу на своје вршњаке. Насупрот томе, добили смо и понеки пример проширивања старих политичких фронтова. Тако смо прочитали да је и понеки политичар сумњив по питању наркоманије, па и да одавно дугује силан новац новинама које га нападају. Новине су чак преносиле и коментаре читалаца са своје интернет-презентације, разумљиво све у тој мери сличне, истоветне и подједнако баналне, да није немогуће да их је писала иста особа. Није ни извесни политичар остао неактиван, па смо чули како у Србији ионако сва деца имају прилику да пробају марихуану, а уосталом, неко рече, и Барак Обама је својевремено то учинио... Е, кад је и председник Обама нешто у младости погрешио то не само да није важно, већ рекло би се да и не може бити лоше. Можда је ипак боље да неки људи никога и не бране.

Коначно, чини се да је циљ аутора кампање ,,Курира” постигнут. Пажња јавности је током читаве седмице била резервисана, можда је лоптица била на противничком делу терена. Неко је можда добио неколико дана медијског примирја. Један млад човек је одлуком управе исписан из гимназије у коју се тек уписао. Његова младост обележена је ружном и прљавом кампањом коју нико не заслужује и која је у озбиљној држави и истински демократском друштву мало могућа.

У наредним данима биће нових тема и наравно нових разлога за згражавање. Безумна радозналост модерног друштва и његови често људождерски нагони биће, не треба сумњати, у потпуности задовољени и током следећих седмица, месеци и година. Остају, међутим, важна начелна питања. Постоје ли мере и границе, и то не оне које постављају родитељско васпитање и грађански морал (пошто је јасно да неко може одрасти неваспитан и живети без врлина) већ оне које поставља средина, публика или читаоци, који ипак не могу баш све да прогутају и нису у стању баш свашта да сваре? Да ли је овај очигледан пример неправде учињене малолетној особи показао крајњи домет солидарности која постоји у нашој јавности?

Одговори на ова питања се намећу и они су онеспокојавајући. Остаје нада. Надање у време које ће омогућити једном младом човеку да превазиђе штете које му је донела ова кампања у којој је можда био само успутна мета. Очекивање да следећи пут кампања неће бити у овој мери ниска, а да ће њена жртва бити макар пунолетна. Веровање да ће другом приликом реаговање јавности бити јединствено, начелно и бескомпромисно.

Напредни клуб