Koji su uzroci krize u našoj državi? Da li je neka od mnogobrojnih teškoća fatalna?

Srbija se tokom proteklih dvadeset godina suočila sa političkim, nacionalnim, privrednim i socijalnim kolapsom. Bila je najveća gubitnica pada Berlinskog zida, najteže ju je pogodila propast jugoslovenske države, socijalno-radikalni zahtevi njenih građana najveći su na kontinentu, stanovništvo je posle niza ratova i političkih neuspeha najstarije, integrisanost društva je najmanja, njena je elita neko vreme važila za u najvećoj meri korumpiranu...

U društvenim naukama eksperimenti su uglavnom nemogući ili neuspešni. Ipak, primer jedne zgrade u Beogradu, sa čijim sam unutrašnjim životom posredstvom prijatelja upoznat, navodi na razmišljanje.

Negde u krugu beogradske tramvajske linije broj dva izgrađena je u vreme procvata realnog socijalizma velika desetospratnica sa dva ulaza. Iako ju je po ondašnjoj poslednjoj modi izgradio poznati arhitekta, sudbinu joj je odredio Brozov govor u Splitu. Poziv na skromnost, štednju i smanjenje privilegija platila je tako što je prosečan stan smanjen za trećinu, a poslednji radovi prekraćeni pa je građevina nedugo potom oronula. Tadašnji režim omogućio je relativno bezbolan prelazak stanovništva iz sela u grad. Većini građana je u vreme, inače uglavnom propuštenog, evropskog privrednog buma, doneo i izvesnu harmoniju rada, plate i socijalne sigurnosti. Ipak, u tom „idealnom društvu”, manjina građana je dobila stanove. U spomenutoj zgradi je došlo i do raslojavanja u okviru tog društva besklasnih. Tako su direktori, menadžeri, službenici sa visokim i višim obrazovanjem dospeli u deo zgrade okrenut ka mirnoj ulici, pošteđen od popodnevnog sunca i decembarske košave. Sa njima se u veliki stan, koji je zaposeo skoro čitav sprat, doselio i jedan član republičkog izvršnog veća SR Srbije. Neugledniji deo zgrade naselili su radnici, pomoćno osoblje i stanovnik socijalnog stana.

Dok je realni socijalizam, zaslađen zajmovima iz inostranstva, trajao, velika zgrada je nekako i održavana. Stvari su se promenile od početka naše mukotrpne tranzicije. U obe zgrade veliki broj stanara ne želi da učestvuje u njihovom održavanju. U „radničkom delu” više od polovine stanara nije bilo spremno čak ni da plaća njeno čišćenje. Uskoro su poslednji spratovi ostali na milosti kiša i snegova, prizemni se nakrivili sa temeljima, a lift postao opasan. Tadašnjem predsedniku skupštine stanara prebacivane su razne zloupotrebe. Promene u zemlji osetile su se i u zgradi. Na čelo saveta došla je supruga jednog nižeg funkcionera novih vlasti. Uskoro se u vlasništvu njene privatne firme, preseljene iz jednog gradića na istoku države, našlo čitavo prizemlje zgrade. Propalo je preduzeće koje je dodeljivalo stanove, i ona je te prostorije legalno kupila na aukcijama (oglašenim u niskotiražnim novinama). Ostala je samo jedna mala prostorija pored lifta.

Pre nekoliko godina beogradske vlasti su pružile neobičnu mogućnost: finansiranje 70 odsto troškova rekonstrukcije zgrade u privatnom vlasništvu. Dok se činovnički ulaz okoristio ovom ponudom, u radničkom viši spratovi gunđaju zato što plaćaju zemljarinu, a niži ne osećaju odgovornost za krov ili lift. Ipak, opasnost da se deo zgrade sruši nagnala je stanare da se okupe na jednoj skupštini. Stari predsednik kućnog saveta grdio je novu vlast Srbije. Kritika je bila opsežna. Naglasio je da je stara vlast „izgradila” zgrade a nova nije u stanju ni da ih o svom trošku popravi. Za većinu okupljenih i 140 dinara mesečne naknade za čišćenje pokazali su se kao nepremostiva prepreka. Poneki vlasnici stanova koji vrede po 100.000 evra, izjavili su da će plaćati čišćenje zgrade ako iz nje bude izbačen stanovnik podrumskog socijalnog stana. Nova predsednica je pomirljivo ponudila rešenje: udeo u rekonstrukciji zgrade mogla bi da finansira ona, naravno ukoliko joj zgrada pokloni preostalu zajedničku prostoriju. Posle duže ogorčene rasprave predlog je propao zato što je nestalo kvoruma.

Reč je o jednom malom primeru. On nema veze sa ratovima, državnim neuspesima, ekonomskim krizama ili međunarodnim zaverama, ali zato jasno pokazuje važne izvore teškoća našeg društva. Sve teze o otporima modernizaciji i naciji zarobljenoj u prošlosti, odlaze u drugi plan pred kolosalnim neuspesima megalomanske modernizacije: od neprežaljenog, propalog jugoslovenstva do neodrživo brze industrijalizacije i urbanizacije. Za ovakvu situaciju odgovorne su pre svega elite. Njihova nepromišljenost je svemu značajno doprinela. U budućnosti bi njihova ideja i žrtva mogle da donesu oporavak. Nažalost, u Srbiji su elite već decenijama, slabijeg kvaliteta od naroda iz koga su potekle…