Sedamnaest godina savremenog višestranačkog parlamentarizma u Srbiji nametnulo je jedno nepisano, ali više puta okušano pravilo: politička stabilnost i nadmoćna parlamentarna većina nikada nisu bile osnova jakih i dugotrajnih vlada. Tako je to bilo s vladom izabranom nakon prvih višestranačkih izbora, 9. decembra 1990, a slična situacija ponovila se 1996. i 2000. godine.

Miloševićevom režimu mogla se zameriti autoritarnost i neinstitucionalnost. Ipak, ova tradicija nastavljena je i posle njegovog pada. Od četiri demokratske vlade koje su upravljale Srbijom tokom više od šest godina najnestabilnija je bila prva koja je imala čak dvotrećinsku parlamentarnu većinu.

Da li je druga Koštuničina vlada izuzetak od ovog pravila? Proteklih nedelja, i pre nego što je prošlo prvih stotinu dana, bili smo svedoci procena prema kojima će ova vlada biti stabilnija od prethodnih. Pojedini članovi vlade tvrdili su čak da će koalicija izdržati dva mandata, dovršiti tranziciju i uvesti Srbiju u Evropsku uniju.

Prednosti druge Koštuničine vlade su očigledne: posle tri godine vladavine na čelu manjinske vlade i potpunog promašaja oličenog u politici očuvanja Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Koštunica je prvo uspeo da ujedini gotovo sve parlamentarne stranke oko mitrovdanskog ustava, a zatim i da sprovede izbore posle kojih se nametnuo kao politički stožer. Vlada koju su sastavile DS, DSS, Dinkićev G17 plus i nekoliko manjih stranaka ima gotovo istovetnu parlamentarnu podršku kao prethodna vlada, ali je prisustvo uticajnog DS-a u kabinetu učinilo da opozicija bude sabrana na marginama krajnosti starorežimske i liberalno-demokratske opozicije. Za razliku od prethodne, ova vlada neće biti ozbiljnije napadana od većine elektronskih i štampanih medija, dok će kritike na njen račun dolaziti većinom od kompromitovanih političara i sa pozicija političkih predstavnika raznoraznih kategorija gubitnika tranzicije.

Ipak, da li ovi argumenti vode ka zaključku da je pozicija druge Koštuničine vlade stabilna? Stvaranje vlade od svih stranaka članica DOS-a iz 2001. godine koje su uspele da prežive do naših dana - znak je pre slabosti, nego snage DS-a i DSS-a. Nastojanja svake pojedinačno da bez one druge, pomoću satelitskih stranaka i odmetnutih poslanika, stvori vladu konačno su se pokazala kao neostvariva. Tokom proteklih godina videlo se i da stranke koje čine sadašnju vladu nemaju znatnijih programskih ili ideoloških razlika. U osnovi partitokratske i birokratske, one su u svojim sukobima bile motivisane skoro isključivo borbom za vlast. Vođstva DS-a i DSS-a bila su spremna da na oltar moći i popularnosti polože ne samo stranačke programe već i mnoge druge interese države i naroda. Možemo samo da se zapitamo zašto u javnosti još niko ne govori o ceni najduže izborne kampanje u našoj istoriji (maj 2006 - januar 2007) i beskrajnih pregovora o sastavljanju vlade. Odlaganje stvaranja koalicije imalo je za cilj samo da pred biračima prikrije neprincipijelnost DS-a i DSS-a. Izbori i meseci pregovora o sastavljanju vlade doveli su do toga da ovogodišnja strana ulaganja padnu na svega trećinu prošlogodišnjih. O ceni transformacije G17 plus u biandričnu Novu demokratiju ne vredi raspravljati...

U našoj novijoj istoriji obično su nečasni kompromisi dovodili u nepriliku upravo najmoćnije i najpopularnije političare: setimo se samo neodlučnosti Ante Markovića 1990, beskrupuloznosti Slobodana Miloševića posle Dejtona i Kumanova, nedemokratskog oduzimanja poslaničkih mandata iz 2002. ili predsedničkih izbora iz 2004. godine... Sledstveno, možemo se zapitati i zašto bi birači danas glasali za Borisa Tadića na izborima za predsednika Republike. Da li zbog pristojnosti i kulture koje mu pripisuje prestižna međunarodna nagrada? Tri godine u opoziciji vladi, u koju je ušao pristajući na skoro sve uslove daleko slabijeg DSS-a, svakako mu ne govore u prilog. Šta će se dogoditi ukoliko SRS za predsedničkog kandidata istakne popularnu, umerenu i energičnu Maju Gojković? Kako će medijski tim velike koalicije odgovoriti ukoliko LDP za predsednika kandiduje neku od ikona opozicije iz devedesetih godina, recimo Vesnu Pešić? Da li se Tadić može nadati pobedi u drugom krugu ukoliko znatno ne nadmaši broj glasova koje je dobio u prvom krugu izbora 2004. godine? Ako sadašnji šef države nekim čudom izgubi u izbornoj trci, koliko može da opstane vlada prilikom čijeg sastavljanja je najznačajniji princip bila deoba vlasti prema kojoj je najjači adut Demokratske stranke bilo mesto predsednika Republike?

Izbori za gradonačelnika Beograda predstavljaju još teže iskušenje. Toga su svesni i vođi vladajuće koalicije pa na krajnje nekorektan način pokušavaju da promene izborna pravila neposredno pred raspisivanje izbora. Nenad Bogdanović je na prethodnim izborima, pored svih prednosti, jedva pobedio Aleksandra Vučića. Kakav će biti ishod ukoliko se protiv nekog recikliranog ministra ili neke druge (u rangu dvadesete) ličnosti vladajuće koalicije kandiduje Čedomir Jovanović, predstavljajući svoje ambicije kao podražavanje političkom usponu svog uzora Zorana Đinđića?

Svesne svih ovih nepoznanica, stranke vladajuće koalicije će nam u narednim mesecima prirediti mnogobrojne manevre, femkanja, intrige i, naravno, jedan festival političkog marketinga.

Istoričar