Седамнаест година савременог вишестраначког парламентаризма у Србији наметнуло је једно неписано, али више пута окушано правило: политичка стабилност и надмоћна парламентарна већина никада нису биле основа јаких и дуготрајних влада. Тако је то било с владом изабраном након првих вишестраначких избора, 9. децембра 1990, а слична ситуација поновила се 1996. и 2000. године.

Милошевићевом режиму могла се замерити ауторитарност и неинституционалност. Ипак, ова традиција настављена је и после његовог пада. Од четири демократске владе које су управљале Србијом током више од шест година најнестабилнија је била прва која је имала чак двотрећинску парламентарну већину.

Да ли је друга Коштуничина влада изузетак од овог правила? Протеклих недеља, и пре него што је прошло првих стотину дана, били смо сведоци процена према којима ће ова влада бити стабилнија од претходних. Поједини чланови владе тврдили су чак да ће коалиција издржати два мандата, довршити транзицију и увести Србију у Европску унију.

Предности друге Коштуничине владе су очигледне: после три године владавине на челу мањинске владе и потпуног промашаја оличеног у политици очувања Државне заједнице Србија и Црна Гора, Коштуница је прво успео да уједини готово све парламентарне странке око митровданског устава, а затим и да спроведе изборе после којих се наметнуо као политички стожер. Влада коју су саставиле ДС, ДСС, Динкићев Г17 плус и неколико мањих странака има готово истоветну парламентарну подршку као претходна влада, али је присуство утицајног ДС-а у кабинету учинило да опозиција буде сабрана на маргинама крајности старорежимске и либерално-демократске опозиције. За разлику од претходне, ова влада неће бити озбиљније нападана од већине електронских и штампаних медија, док ће критике на њен рачун долазити већином од компромитованих политичара и са позиција политичких представника разноразних категорија губитника транзиције.

Ипак, да ли ови аргументи воде ка закључку да је позиција друге Коштуничине владе стабилна? Стварање владе од свих странака чланица ДОС-а из 2001. године које су успеле да преживе до наших дана - знак је пре слабости, него снаге ДС-а и ДСС-а. Настојања сваке појединачно да без оне друге, помоћу сателитских странака и одметнутих посланика, створи владу коначно су се показала као неостварива. Током протеклих година видело се и да странке које чине садашњу владу немају знатнијих програмских или идеолошких разлика. У основи партитократске и бирократске, оне су у својим сукобима биле мотивисане скоро искључиво борбом за власт. Вођства ДС-а и ДСС-а била су спремна да на олтар моћи и популарности положе не само страначке програме већ и многе друге интересе државе и народа. Можемо само да се запитамо зашто у јавности још нико не говори о цени најдуже изборне кампање у нашој историји (мај 2006 - јануар 2007) и бескрајних преговора о састављању владе. Одлагање стварања коалиције имало је за циљ само да пред бирачима прикрије непринципијелност ДС-а и ДСС-а. Избори и месеци преговора о састављању владе довели су до тога да овогодишња страна улагања падну на свега трећину прошлогодишњих. О цени трансформације Г17 плус у биандричну Нову демократију не вреди расправљати...

У нашој новијој историји обично су нечасни компромиси доводили у неприлику управо најмоћније и најпопуларније политичаре: сетимо се само неодлучности Анте Марковића 1990, бескрупулозности Слободана Милошевића после Дејтона и Куманова, недемократског одузимања посланичких мандата из 2002. или председничких избора из 2004. године... Следствено, можемо се запитати и зашто би бирачи данас гласали за Бориса Тадића на изборима за председника Републике. Да ли због пристојности и културе које му приписује престижна међународна награда? Три године у опозицији влади, у коју је ушао пристајући на скоро све услове далеко слабијег ДСС-а, свакако му не говоре у прилог. Шта ће се догодити уколико СРС за председничког кандидата истакне популарну, умерену и енергичну Мају Гојковић? Како ће медијски тим велике коалиције одговорити уколико ЛДП за председника кандидује неку од икона опозиције из деведесетих година, рецимо Весну Пешић? Да ли се Тадић може надати победи у другом кругу уколико знатно не надмаши број гласова које је добио у првом кругу избора 2004. године? Ако садашњи шеф државе неким чудом изгуби у изборној трци, колико може да опстане влада приликом чијег састављања је најзначајнији принцип била деоба власти према којој је најјачи адут Демократске странке било место председника Републике?

Избори за градоначелника Београда представљају још теже искушење. Тога су свесни и вођи владајуће коалиције па на крајње некоректан начин покушавају да промене изборна правила непосредно пред расписивање избора. Ненад Богдановић је на претходним изборима, поред свих предности, једва победио Александра Вучића. Какав ће бити исход уколико се против неког рециклираног министра или неке друге (у рангу двадесете) личности владајуће коалиције кандидује Чедомир Јовановић, представљајући своје амбиције као подражавање политичком успону свог узора Зорана Ђинђића?

Свесне свих ових непознаница, странке владајуће коалиције ће нам у наредним месецима приредити многобројне маневре, фемкања, интриге и, наравно, један фестивал политичког маркетинга.

Историчар