Još od početka januara svako novo zahlađenje doživljavam kao poslednje u ovoj sezoni, i to mi pomaže da ga lakše podnesem. U to me, jednim delom, uveravaju vremenske prognoze, ali još više moja želja da tako bude. U međuvremenu je bilo nekoliko novih ledenih talasa, ali svaki od njih me samo još dodatno učvrsti u uverenju da je to verovatno poslednji i da se zimi bliži kraj.

U svakom slučaju, sada znam, to jest, bolje razumem mehanizam zbog kojeg nam vladajući političari i ekonomisti svaki čas obećavaju izlazak iz ekonomske krize, skori ulazak u EU i uvek iznova „vidljivo svetlo na kraju tunela“. Slušajući njih, mi, takoreći, u krizi nikada nismo ni bili. Naime, najpre smo, sve do jeseni 2008. verovali da će nas kriza zaobići i da će, šta više, predstavljati našu razvojnu šansu. A onda su, već od januara 2009. govorili da „najgore iza nas“ i da ,,od druge polovine godine“ sledi oporavak. Pravde radi, treba reći da mnogo bolje nije ni u drugim, razvijenijim demokratskim državama. Ali je tamo više alternativnih načina informisanja i opozicija i mediji, ipak, malčice bolje rade svoj posao.

Negde malo poraste bruto društveni proizvod, negde se, pak, uspori njegov pad, negde se malo „smanji procenat porasta nezaposlenosti“, a negde „živne investiciona aktivnost“. Dovoljno da se narodu pred očima mahne procentima i grafikonima koji treba da prikriju žalosnu činjenicu da će se živeti teže i da se realne plate i penzije još zadugo neće vratiti na pređašnji nivo. Racionalno gledano, to je bez veze. Obmanjuju nas i – srpski rečeno – lažu. Ali to ipak ima određeni sedativni efekat na širu populaciju. Naravno, u krajnjem ishodu to vodi u anomiju i sveopšte nepoverenje u ono što nam mediji i političari govore i pišu. Ali na kraći rok radi posao. A na duge staze? Pa, ili ćemo se već navići, tj. zaboraviti kako je bilo i ko je šta obećavao.

Pa šta je tu novo? Naravno ništa. Osim što je državni praznik i što je hladno, pa neke stvari prosto više bole, više upadaju u oči i više iritiraju.

Na primer, ružne i otužne scene u manastiru Gračanica i uopšte mnogo toga što se u poslednje vreme, a naročito nakon upokojenja patrijarha Pavla, kuva i zbiva oko SPC i među njenim arhijerejima. Sigurno u svemu ovome što se zbiva u Crkvi i u Eparhiji raško-prizrenskoj ima mnogo tipično domaće (srpske, balkanske) gluposti, nesnalaženja, inata, sujete i ambicije, i taj lokalni faktor zaista nikada ne treba potceniti. Ali priznajem da se ne mogu oteti utisku da je u ovom konkretnom slučaju, bogme, i neki spoljni đavo ozbiljno umešao svoje prste.

Isto tako, nikako mi ne ide u glavu da bilo ko ovde može ozbiljno da izgovara, a još manje da veruje u floskulu o Srbiji kao „regionalnom lideru“, u trenutku dok nam u „regionu“ odbijaju crvene Interpolove poternice, i to ne samo za Tačijem, Čekuom i ostalim kosovskim političkim i kriminalnim „prvacima“, nego čak i za osvedočenim kriminalcima i narko-dilerima. Koji se, recimo, ovih dana u Crnoj Gori, prema potrebi, rutinski puštaju na slobodu ili zato što nisu, ili zato što jesu crnogorski državljani. Ali ta i takva Crna Gora za dobar deo (srpskih!?) medija i političara, kao i za deo tzv. međunarodne zajednice, godinama je predstavljala svetao uzor i ideal kojem bi i Srbija i njene vlasti trebalo da teže na svom „evroatlantskom“ putu. A Đukanovićeva metamorfoza od „komuniste i nacionaliste“ u „demokratu“ slavljena je gotovo isto kao i ona Mesićeva.

Konačno, Načelnik Generalštaba, inače, po svemu sudeći, pristojan čovek i častan vojnik, ovih dana samo što na uši ne provrišti da je vojska protiv potpunog ukidanja vojne obaveze („Vojnički rečeno, ja to ne bih ukinuo“) i da je to učinio samo mali broj zemalja u regionu, uključujući i one koji imaju profesionalnu vojsku i daleko manje bezbednosne izazove od nas (,,Politika“, nedelja 14. februar). Ali to nikoga ne zanima, a načelnik, očigledno, ne može i ne sme mnogo više od onoga što je već rekao. Srpska javnost je preplavljena panelima tipa „Za i protiv NATO“, „Hajde da razgovaramo o NATO“, „Mi volimo NATO – NATO voli nas“. Ne znam – mada, osnovano sumnjam – da li je i koliko panela održano na temu treba li ili ne treba Srbija da ukida vojnu obavezu. Ali znam da je već godinama, ne računajući povremene nesreće, glavna vest i najvažnija medijska poruka u vezi sa vojskom i njenim aktivnostima ona da smo „spremni za slanje naših borbenih jedinica u misije u inostranstvu“.

Načelnik generalštaba možda zna, a možda i ne zna za Hobsbaumovu misao da su opšta vojna obaveza i sistem obaveznog opšteg obrazovanja stvorili ono što danas zovemo modernom nacionalnom državom i demokratijom. Ali sasvim sam siguran da to veoma dobro znaju i i te kako imaju na umu oni koji u Srbiji već godinama ova dva sistema – skupa sa onim ekonomskim – razaraju i „reformišu“.

Jer ova zima će ipak uskoro proći. Ali kriza može – i ne mora. A pogotovo, plašim se, ne mora i, zapravo, samo od sebe, sigurno neće proći niti prestati ovo grozno i permanentno urušavanje nacionalne države, njenog dostojanstva, njenih interesa i njenog identiteta. O državi se mora voditi računa svakodnevno, a ne samo za praznike i u predizbornim kampanjama. Dakle, i kada se formira budžet, i kada se kroje regioni, i kada se donosi statut Vojvodine i kada se usvaja rezolucija o Srebrenici. Inače uskoro bukvalno nećemo imati šta da slavimo.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao“