Koliko je samo u prethodnih desetak dana potrošeno energije i hartije da bi se, ako ne baš preokrenula, a ono barem malo zamutila spontana srpska solidarnost, pa i određena doza potajnog likovanja zbog ruske intervencije u kavkaskom konfliktu između Južne Osetije i Gruzije. (Uzgred rečeno, izgleda da je jedan od ruskih „zrakomlata” oborenih tokom operacije stradao baš od „bratske”, srpske rakete, koju su naši preduzimljivi vojni privrednici, dakako, uz blagoslov SAD, prodali miroljubivom Sakašviliju.)

Sa ekrana oni koji – sem kada je neka afera u pitanju – slabo vode računa o religijskim temama, a prema pravoslavlju se obično odnose sa mešavinom mržnje ili prezira, neprestano smo podsećani da su Gruzini „bratski pravoslavni narod”, da „Gruzija, uprkos američkom pritisku, nije priznala Kosovo”, da se „Rusija ponaša nedosledno, zastupajući na Kavkazu ono što je kritikovala na Kosovu”, da smo „mi i Gruzija na sličan način žrtve u igri velikih sila” itd. Da bi na kraju ovog hokus-pokusa vrli i, razume se, objektivni srpski (!?) spoljnopolitički „eksperti” zaključili kako je, sve u svemu, veoma pametno što je zvanični Beograd ostao uzdržan povodom najnovijeg kavkaskog sukoba, premda je tu i tamo (čak i na naslovnoj stranici prošlonedeljne „Politike”) provejavala i bojazan da bi „ćutanje zvanične Srbije moglo biti protumačeno kao znak prećutne podrške ruskom kažnjavanju Gruzije”.

Da se razumemo, uopšte ne spadam među one apriorne i fanatične rusofile, bilo „slavjanoserbske”, bilo informbirovske provenijencije, i uopšte ne mislim da treba bespogovorno primati baš svaki potez, svaku poruku i svaki ugovor koji dolazi sa istoka – kao ni bilo koje druge strane sveta. Nemam, takođe, ništa protiv Gruzina. Dobri poznavaoci kavkaskih demografskih prilika vele da su nam čak prilično slični, te da su unutar Sovjetskog Saveza uživali status koji je otprilike sličan onome kakav su imali Crnogorci u bivšoj Jugoslaviji. A da i ne govorimo o tome što svaki put kada vidim Mihaila Sakašvilija pomislim kako smo mi sa Tadićem skoro pa imali sreće.

Ali u ovoj konkretnoj konstelaciji za Srbiju zaista je skaredno da ostane nema i nesvrstana, pa čak i da tu nesvrstanost makar nevešto glumi. Kao prvo, Gruzini jesu stari pravoslavni narod, ali su to isto i Oseti – Ruse da i ne pominjemo. Drugo, naravno da Gruzija nije priznala Kosovo, ali je zato najverniji srednjoazijski saveznik Vašingtona i aktivni učesnik u njegovim „mirovnim naporima” u Iraku. Treće, Gruzija je ipak prva napala i sa gotovo nacističkim žarom počela da čisti malenu (oko 70.000 stanovnika) južnoosetijsku enklavu. I konačno, najvažnije, naravno da velike sile gledaju, pre svega, svoje sopstvene interese – baš kao što bi to trebalo da čine i male – ali nam upravo zato ne može biti svejedno i ne može biti izjednačeno to da li neka sila, sledeći svoje imperijalne ciljeve, brutalno gazi naše interese i međunarodno pravo, ili ih neka druga sila možda isto tako tendenciozno i „sebično” podržava i brani. Biti neutralan u ovakvoj situaciji znači „neutralnost” spram sopstvenih interesa – ako ne i nešto gore – i znači biti neutralan prema političkom i medijskom mehanizmu čija smo i sami bili žrtva.

Pametne američke patriote okupljene oko časopisa „Nacionalni interes” – ako je za neku utehu, takvi i u Americi uglavnom ostaju u manjini – ovih dana se ubiše od pokušaja da malo ohlade uspaljenu američku javnost, malo spuste loptu i ukažu na složenost kavkaskog konflikta. Ali kao što znamo: „Ono što je dopušteno Jupiteru, nije i volu”, pa zato, na primer, Dmitri Sajms, Nikolas Gvozdev, Stiven Mejer, Viljem Montgomeri, pa čak i Morton Abramovic, u svojim lucidnim spoljnopolitičkim analizama mogu da kažu i ono što ovdašnji„ evroatlantski eksperti” ne smeju ni da pomisle. Na primer, to da je politika američke administracije prema Rusiji bila pogrešna, da je bilo neodgovorno ohrabrivanje Gruzije da uđe u sukob sa Rusijom, da je Sakašvili diktator i avanturista, da je ovaj put nesumnjivo Gruzija bila agresor, da se na zapadu opet produkuje antiruska histerija iz vremena hladnog rata, da bi svaka ozbiljna zemlja reagovala na sličan način radi zaštite svojih nacionalnih interesa...

Šta ste od ovoga imali priliku da čujete na srpskim TV panelima posvećenim kavkaskom sukobu? Skoro ništa – s tom razlikom što na „javnom servisu” takvih panela nije bilo, dok je B92, u različitim formama, plasirao manje-više zvaničnu američku verziju.

Verovali, ili ne, ima većih satelita od Srbije i gorih kvislinga od srpske političke i medijske „elite”. Ali teško da ima glupljih. Odnosno, u svim drugim slučajevima „partnerstvo” i „prijateljstvo” sa Amerikom je bar nečim plaćeno, nagrađeno i nadoknađeno. Ostale „saveznike” SAD su, na primer, svojevremeno odbranile od Nemaca i/ili Sovjetskog Saveza, neke, opet, oslobodile od španske ili ruske dominacije, nekima dale državnost, neke, pak, same okupirale, neke ekonomski unapredile ili učinile svojim poreskim rajem. Zato donekle mogu da razumem baltičke zemlje, Poljsku, Bugarsku, Albaniju, Avganistan, Japan, Crnu Goru i sva ona silna ostrvca i i arhipelage po Karibima i Tihom okeanu. Ali ne mogu da razumem Srbiju koju – iako postoje i takva mišljenja – SAD ipak nisu, u punom smislu, ni oslobađale ni okupirale. Za razliku od drugih „partnerstava”, Amerikanci niti Srbiji šta ozbiljno nude, niti srpska elita od Amerikanaca šta posebno traži – sem da u tome što nam čine budu malo nežniji, sporiji i pažljiviji. Pa im se, vidimo, čak ni u tome ne izlazi u susret. Osim ako i jedni i drugi ne smatraju da je upravo instaliranje i odžavanje na vlasti ove i ovakve političke „elite” već samo po sebi dovoljan poklon i nagrada.

Glavni urednik časopisa 
,,Nova srpska politička misao”