Nešto će se možda moći zaključiti na indirektan način, odnosno na osnovu poteza koje će buduća vlada vući, ali teško da ćemo ikada pouzdano saznati da li je Putin zaista tražio od Ivice Dačića da bude premijer i promeni stranu, ili je reč samo o kombinaciji veštog Ivičinog spina, s jedne, i angažmanu nekolicine agilnih Karićevih moskovskih lobista, s druge strane. Bilo kako bilo, u strahu su velike oči, te su spekulacije o „ruskoj vladi” koja im se, navodno, pravi u Beogradu samo poslužile da se alarmiraju zapadni diplomatski krugovi.

Ne znači to da će američki ekspedicioni korpus predvođen Filipom Rikerom i Filipom Gordonom u poslednji čas spasiti demokrate od makar privremenog odlaska u opoziciju, ali će svakako malo zagorčati život mandataru i od buduće vlade iznuditi još pokoji „kosovski” ustupak i obećanje.

Kao što rekoh, Dačićeva premijerska ambicija je bila razumljiva, a i duplirani izborni rezultat u odnosu na onaj od pre četiri godine mu je davao osnov da se tome nada i da to, eventualno, traži. Ali ova farsa sa 50 dana „napretka u razgovoru o principima” sa demokratama, a onda prekonoćna koalicija sa URS-om i naprednjacima – pa tek naknadno, više reda radi, otaljavanje nekakve zajedničke platforme i programa – ne može dugoročno doneti ništa dobro ni SPS-u niti demokratiji u Srbiji. Svejedno da li se zbog ovog obrta radujete ili žalite, ne poričem da u tome ima i dosta zakasnele pravde i nije uopšte sporno da se demokratama sada dogodilo nešto slično onome što su oni prošloga puta priredili DSS-u, ali to stvar ne čini ništa „mirisnijom”.

Čak je ono pre četiri godine bilo izvesnog truda da se pronađe neki zajednički imenitelj, da se profiliše nekakva evropska priča u odnosu na SRS–DSS, sastavljana je neka deklaracija o istorijskom pomirenju i na sva usta isticana „Socijalistička internacionala” kao, tobože, zajednički strateški cilj. Sada nema čak ni tog tankog opravdavajućeg napora – i što je najgore kao da ga niko više ni ne očekuje. Kao da se neprincipijelnost prosto podrazumeva. Ali, razume se, oni koji su pre četiri godine hvalili „hrabar Dačićev potez” nemaju mnogo prava da se sada zgražaju nad ovim novim Dačićevim veleslalomom.

Pošteno govoreći, mereno bilo kojim političkim i vidljivim kriterijumima, apsolutno je neshvatljivo koji su to konci tako čvrsto uvezali Dačića i Dinkića u postizborni savez, kada su njihove stranke, politike, ideologije i izjave bile dijametralno suprotstavljene svih prethodnih godina. Od spoljne politike (istok-zapad), pa do unutrašnjih i ekonomskih pitanja (odnos prema regionalizaciji, privatizaciji, autonomiji, prodaji NIS-a, zahtevima MMF-a), nema ni jedne jedine tačke u kojoj su stavovi SPS-a i G17 plus, makar približni, a kamoli isti ili podudarni. Stoga je i pitanje koja se tu strana odrekla svojih temeljnih uverenja – ako je uverenja uopšte i bilo – koliko umesno, toliko i izlišno.

Nasuprot tome, u pogledu SNS-a nema toliko misterije. Oni politiku – sem onoga, „da skinemo žute” – praktično nisu ni imali i zapravo će tek sada da je prave i traže. Njima je bilo stalo da stave nogu u vrata vlasti, da uđu u institucije i bar delimično namire očekivanja svog aparata i članstva. Iako su više preferirali „veliku koaliciju“ i za nju se u osnovi pripremali, odlično im je došlo i ovo sa Dačićem, makar i kao prelazno rešenje. Dakle, oni – a naročito Vučić – Dačiću ništa ne duguju (naprotiv!) i za razliku od njega kome će ova vlada biti pitanje života i smrti imaju i drugih, više ili manje dobrih opcija. Na primer, da iniciraju nove izbore i na njima komotno preskoče 30-35 odsto i posle vladu prave sa kim hoće. Ne znači da će oni to zaista i učiniti, ali će ta pretnja svakako biti prisutna i stajati kao mač nad Dačićevom glavom narednih meseci ili godinu dana i spuštati socijalistima cenu prilikom svake eventualno ozbiljnije koalicione razmirice. (Nakon toga se više ni jednima ni drugima neće isplatiti da ljuljaju čamac.)

U suštini, ovo je koalicija veštih političkih hazardera i verolomnika u kojoj niko nikome ne veruje i niko nikoga ne voli – ali barem nemaju ni potrebe da ljubav glume, dok, istovremeno, imaju snažan motiv i interes da im veza uspe. Ipak, iz svega što je do sada rečeno, jasno je da će najteže biti Ivici Dačiću, koji će nakon ovoga biti doslovno „pukovnik ili pokojnik”, to jest, ili za više godina centralna politička ličnost u Srbiji, ili će završiti kao od svih prezren i nepouzdan partner. Naravno da su i u SPS-u i te kako svesni tog rizika, ali se verovatno nadaju da „šef zna šta radi” i da će na kraju opet sve nekako izaći na dobro. Kao što je do sada, kada je o SPS-u i Dačiću reč, zaista uglavnom na dobro i izlazilo.

Uostalom, jeste li primetili kako ovih dana po medijima gotovo niko i ni za šta ne proziva ni Dačića, ni Dinkića ni Vučića, nego se svi bave samo Jeremićem, Krkobabićima i aferama odlazeće vlasti!? Ništa ne uspeva kao uspeh i vlasti se, naročito u Srbiji i pogotovo dok je vlast u usponu, u zube ne gleda. Zna to Ivica i na to očigledno računa. A možda, uprkos sumnji sa početka ovog teksta, pomalo računa i na Putina!?

Đorđe Vukadinović

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”