Дакле, то је отприлике формула. Прави лидер. Јасна визија. Солидан и сложан тим. Патриотизам који мотивише на превазилажење сопствених снага. Вера у успех. И, разуме се, мало среће.

Говорим, наравно, о фудбалској репрезентацији Србије која се, одигравши вероватно најбољу утакмицу у последњих неколико деценија, тријумфално пласирала на светско првенство у Јужној Африци. Али је формула, као што се да приметити, заправо универзална.

Но, вратимо се српском политичком терену, на коме се игра углавном траљаво, а и када се догоди неки појединачни бљесак или успешна серија, ефекти се брзо проћердају и загубе у низу почетничких грешака, сувишних дриблинга, аутоголова и свађе око заслуга. Примери су безбројни, и зато ћемо узети само најсвежији и најупечатљивији.

Држави попут Србије, са њеном величином, проблемима, наслеђем и окружењем, није лако да води колико-толико самосталну спољну политику. И још да у томе буде релативно успешна. Засамо годину дана постигнут је значајан успех у Генералној скупштини УН на спречавању, односно успоравању процеса признавања независности Косова, реализован је гасни споразум са Русијом, односи са САД нормализовани суу границама могућности, откривене су заборављене перспективе у сарадњи са Покретом несврстаних и дошло је до озбиљног отварања према Кини, коју су српски постпетооктобарски лидери и „експерти” практично избрисали са политичке мапе света.

Нема много влада и држава које се могу похвалити да у размаку од неколико месеци угошћавају америчког потпредседника и руског председника и чији су лидери, у периоду између та два догађаја, на највишем нивоу примљени у Пекингу, престоници Кине и можда – како тренутно ствари стоје – читавог 21. века.

Наравно да прича по било којој од ових тачака није завршена и да може попримити неповољан ток. И наравно да опозиција, а богме и неки делови владајуће коалиције имајуправо да на ту ствар гледају и другачијим очима. Али нико коме је стало до Србије и до објективности не може порећи да горенаведени спољнополитички биланс делује импресивно и заслужује, макар и условну, општу подршку.

А шта смо ми урадили? Изузетно успешна посета државног врха Кини остала је готово потпуно у сенци локалне драме збогизмене закона о медијима и више је се нико и не сећа. Пробој према Покрету несврстаних у добром делу прозападне и тзв. либералне српске јавности дочекан је са подсмехом. А и предстојећа историјска посета руског председника Медведева на путу је да се претвори у скандал због афере са променом назива београдских улица које су носиле имена совјетских војсковођа из Другог светског рата, као и тенденциозним маргиналијама по београдској штампи које се тичу детаља протокола и трошкова његове посете („Зашто неће преспавати у Београду? Колико трубача и званица? Ко ће то платити?” ).

Нешто се не сећам да сам у српским новинама читао о томе колико су коштали организација и обезбеђење посете потпредседника Бајдена. У Београду и данас постоје три улице које носе имена америчких председника, чији називи никоме не сметају и никоме није пало на памет да их мења, чак ни онда када су америчке бомбе падале по српским градовима и улицама. Али коме је, забога, онда пало на памет да из назива београдских улица избацује совјетске/руске генерале и маршале који су Београд и Србију ослобађали? Шта ли је билоу главама оних који су ту одлуку доносили, оних који су је изгласали и оних који су је одобрили? Колико заслепљеног антикомунизма, тупавог реваншизма или прозападног удвориштва је било потребно да се учини тако нешто!? И то у време када је цела Европа обузета гасном грозницом и дилемом како се поставити према обновљеној моћи и утицају Русије. И у тренутку када је цео свет заокупљен обележавањем јубилеја антифашистичке борбе. А те борбе и те победе, свиђало се то некоме или не, свакако не би било без славе руског (совјетског) оружја и беспримерних жртава.

Како се овде скоро у свему касни за светом, тако је и код наше интелектуалне и политичке елите тек данас, односно у последње време на сцену ступило изједначавање „левог” и „десног” тоталитаризма, које је у једном делу западне политичке науке било актуелно у јеку „хладног” рата. Било да је реч о нашем локалном, балканском, или, пак, глобалном и планетарном плану, победа над фашизмом напросто не може се испрати и дестиловати од руског (совјетског) печатаи крви, ма колико дато неким ушима не прија да чују. Што не значи да не треба разговарати о врлинама и манама совјетског система „реалног социјализма” – као и актуелног „реалног капитализма”, уосталом.

Та дебата, укључујући и ону о томе шта се догађало у Београду и Србији у месецима и годинама након октобра четрдесетчетврте, треба са се води отворено и поштено. И то управо због будућности, пре него због пуког утврђивања истине о контроверзној прошлости. Али без обзира на ток и могући исход те неопходне унутрашње дебате, председнику Русије, као и потомцима црвеноармејаца погинулих у борбама за ослобођење Београда, сви скупа, данас и овде, дугујемо једно велико и искрено извињење. И то не само због скандала са улицама.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”