Не знам да ли се то време растеже или се догађаји убрзавају. Уосталом, изађе му на исто. Али просто је невероватно колико се за кратко време накупи глупости и повода за коментарисање. При чему није јасно да ли је ових изазова више на глобалном или локалном плану.

Лично, ипак, преферирам „домаћи” терен. Погледајте само овај импресиван, а насумичан списак могућих тема. Некако баш у време обележавања десетогодишњице бомбардовања Србије процурела је вест о намераваном учешћу наших војника у саставу НАТО-a које се спремају да одрже маневре у Грузији. (Вест је у међувремену немушто демантована.)

У неким земљама, превасходно, „трећег света”повремено долази до насиља и крвавих обрачуна између власти и опозиције, али је заиста ретка појава да, као недавно у Новом Пазару, једни на друге оружје потежу присталице два министра који седе у истој влади. Уопште, најзанимљивије ствари и најжешћи политички дуели на српској политичкој сцени одигравају се унутар владајуће коалиције, док је опозиција углавном забављена сама собом, својим међусобним односима и унутарстраначким сукобима. Тако, на пример, док посланици – званично – највеће српске опозиционе странке огорчено полемишу о распореду места у парламенту, кључна дебата о српској геополитичкој будућности и унутрашњем државном устројству (НАТО, Русија, ЕУ, Статут Војводине, регионализација...) води се далеко од очију јавности, по форумима, кулоарима и фракцијама владајуће Демократске странке.

Србија има владу која је вероватно светски првак у броју и брзини неиспуњених предизборних обећања, од којих су само нека последица актуелне економске кризе, док је већина била неиспуњива од самог почетка. Имамо неку врсту тајкунског рата, који институције, политичаре и медије постројава и поларизује више од било које „озбиљне” политичке теме. Имамо најбројнију владу у Европи, која одбија да редукује број министарстава под изговором да то „ништа суштински не решава”. И имамо готово јединствен случај опозиције која, по свему судећи, ништа од свега наведеног неће бити у стању да искористи.

Тој и таквој Србији непрестано се подмеће нека нова политичка коска, нека назови „врућа”, актуелна тема која више служи за замајавање јавности и скретање пажње са озбиљних проблема. Подизање тужбе Јукома и Хелсиншког одбора против Добрице Ћосића због„изазивања националне, раснеи верске мржње” у Србији представља типичан пример једне такве коске, односно класичне замене теза. Шта је Добричин грех у очима ових невладиних организација и њихових агилних председница? Ваљда то што се у једној полуреченици својих недавно објављених дневничких забелешци, писаних за време НАТО бомбардовања, погрдно изразио о косовским Албанцима назвавши их „моралним талогом” који Америку и Европску унију узима за савезника у борби против „најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа”.

Није ово ни место ни прилика за оцену политичког и књижевног профила Добрице Ћосића. Његова комплексна биографија и његово дело свакако дају основе за различита тумачења. Али овако истргнути из контекста једну реченицу и узети је за повод тужбе и хајке на једног остарелог писца достојно је најзнаменитијих цензорских достигнућа од времена шпанске инквизиције до Стаљинових „књижевних критичара”.

Лично нисам склон оваквом стереотипизирању појединих народа – а још мање ми, морам признати, уверљиво делује она похвала српском народу из другог дела инкриминисане реченице. Али какве везе то има? Чак и да нису у питању дневничке белешке. Чак и да није био рат. Чак и да нам над главама нису зујали НАТО авиони и њихове „паметне бомбе” које су сејале уништење и смрт широм Србије. Чак и да Ћосић нема година колико има. Напокон, чак и да ове Ћосићеве речи не делују као, такорећи, мајчина душица у односу на све оно што су током последњих осамнаест година изрекли на рачун Србије и Срба бројни западни политичари и новинари (Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук, Џо Бајден, Хелмут Кол, Жак Ширак, Анри Леви...) – а да и не говоримо о бившој југословенској браћи и њиховим политичарима, интелектуалцима и медијима. Били би потребни томови књига да се саберу све неистине и све гадости које су у овом периоду изговорене и написане о Србима.

Све у свему, јесте смешно, јесте тужно, али није ни сасвим наивно. Наиме, ова тужба против Ћосића и оваква пракса само је илустрација онога што би један део овдашње „људскоправашке” елите радио и у шта би претворио Србију само када би добио прилику.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”