Мало је вероватно да је колумна под називом "Слатка мала окупација" нешто најгоре (или, пак, најбоље) што сам у животу написао. Али чињеница је да вероватно ништа што сам до сада написао није изазвало толико критике и коментара. А што, опет, може да значи две ствари. Или је текст тотални промашај – мада је онда нејасно откуд толико узбуђења око једне промашене теме – или је "Окупација", биће, ипак погодила мету.

Шта је, дакле, тај табу, који је то осињак и које је то осетљиво место у које је "Слатка мала окупација" нехотично такла и што је од писца ових редака направило једно од најомраженијих лица у очима блогера и форумаша тзв. Друге Србије? Готово ништа. Само једно искрено и отворено покретање теме патриотизма, колаборационизма и издаје у савременом српском друштву. Кроз неко време, верујем, младим генерацијама неће бити могуће објаснити око чега су се то тако страшно ломила копља на српској јавној сцени. Уосталом, сетимо се како је пре само пет-шест година звучало јеретички, страшно, политички некоректно и, такорећи, непристојно говорити о контактима и везама дела тада владајућег ДОС-а са неким криминогеним и подземним структурама!

Изгледа да је политички кроки мог пријатеља из прошле колумне успео исувише. Све и да је лик српског интелектуалца који 1999. са заставицом очекује америчке окупационе трупе потпуно измишљен – а није – он у сваком случају, идеалтипски, прецизно погађа једну и те како постојећу мисаону фигуру нипошто безначајног дела српске, односно београдске интелектуалне сцене. И баш зато што су се многи, иако непрозвани, у том опису препознали, реакција је била тако бурна и оштра. Ја сам само поставио огледало, али неко се, изгледа, много наљутио на оно што је у огледалу видео. Нисам осуђивао, покушао сам да разумем и, најпре себи, објасним како је могуће да "неуобичајено велики број српске образоване популације у доби између двадесет и четрдесетпет година има сличне ставове и гаји готово патолошку одбојност према својој земљи и мржњу према свему што носи српски национални предзнак".

И да се разумемо, наравно да нема никаквог "овлашћеног тумача" националних интереса и не постоји никакав шалтер на коме се издају уверења о патриотизму. Наравно да се може – штавише, треба – дискутовати и спорити око садржаја и дефиниције појма патриотизма и националног интереса. Али, ма како га широко дефинисали, тешко да се под овај појам може подвести неко ко "зна" да су Срби криви за ратове на простору бивше Југославије, ко сматра да су санкције против Србије биле праведне, ко је 1999. оправдавао бомбардовање, ко се радује отцепљењу Црне Горе и, након свега, верује у демократичност режима Мила Ђукановића. Како назвати оног српског интелектуалца који нема ништа против независног Косова, верује да је Република Српска геноцидна творевина и залаже се за што јединственију БиХ, а за Србију прижељкује неку врсту економско-политичког и војног (полу)протектората, који би, милом или силом, инкорпорирао у "евроатланске структуре" и спречио Србе да својим "малигним национализмом" даље дестабилизују регион западног Балкана?

Можда у Србији не постоји нико ко одговара дотичном опису – мада верујем да постоји и лично познајем неколицину сличних – али, поново питам, ако би се случајно нашао, како би таквог требало звати? И како би такав био називан, рецимо, у Хрватској, Словенији, Великој Британији, Швајцарској, Француској или Сједињеним Државама?

Наравно да је Милошевић са својом јефтином патриотском пропагандом увелико компромитовао појам патриотизма, као и много шта друго. Али треба ли се, на пример, одрећи логике или таблице множења (да не говоримо о хришћанству и свим могућим религијама и идеологијама) само зато што је неко некада грешио у примени њихових постулата?

У прошлом тексту као могуће факторе објашњења поменуо сам политичку инерцију и корупцију, као и рецидиве идеологије југословенства и комунистичке пропаганде против "великосрпског национализма". Томе би ваљало додати и један важан идеолошки моменат. Наиме, владајући поглед на свет данашње – не само – српске "транзицијске" елите је доминантно (нео)либералан и то у једној врло суженој визури, по којој је америчка верзија либералне демократије и корпоративног капитализма коначно пронађена форма идеалног људског и политичког бивствовања. Отуда се данашњи српски либерали према Сједињеним Америчким Државама и њиховој политици односе веома слично као што су се некадашњи информбировци – а међу њима је, не треба сметнути с ума, такође било врло искрених и честитих људи – односили према "првој земљи социјализма". Чак и ако, којим случајем, Велики брат мало погреши (свеједно да ли "товариш Стаљин", тада, или "ујка Сам", сада), тј. ту и тамо се малчице занесе и огреши о нас и нашу земљу (нападне нас, бомбардује, одузме територију), све је то само "колатерална штета", суштински безначајно и занемарљиво спрам укупне количине добра и, било "социјалистичке", било "евроатлантске" благодeти коју дотични представља, симболизује и доноси својим верним и послушним следбеницима. (Уосталом, ко смо то ми да судимо о поступцима или, не дај боже, опиремо се вољи "међународне заједнице" која нам жели само најбоље, па и када нас притиска, уцењује или бомбардује то ради само за наше добро?)

Изгледа да идеолошка блискост још увек представља јак интеграциони чинилац – а када се ова идеолошка блискост срећно преклопи са материјалним интересом и одсуством ризика, веза је онда, разуме се, још куд и камо чвршћа. Уосталом, ни информбировци нису лако одустајали од својих ставова – иако су њих, уместо летњих школа, стипендија и курсева, чекала камповања по Голом отоку. Променио се, дакле, само улог, страна света и боја звезде.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"