Kao u Nušićevom Pokojniku. Još je aktuelni predsednik Tadić razmišljao da li da skrati mandat, a naslednica se već oglasila, kaže –spremna sam da budem v. d. šefa države. Dobro je, pomislih–i mi smo .

Na to čekam od marta 1991. godine. Još više od izborne krađe iz 1996.godine, kada je sadašnja v. d. šefa države bila potpredsednik (onog) SPS-a. A to je bitna stvar, razmislite i sami. Je li se sadašnja v.d. šefa države ikada javno odrekla izborne krađe? Nije, naravno. Ima li onda prikladnije osobe da rukovodi Srbijom u jeku predizborne kampanje? Nema, naravno.

Stvar je, ipak, simbolična, reći će demokrate. Naš predsednik je prestao da bude predsednik samo da bi postao kandidat za predsednika, mi se Srbijom poigravamo kako god hoćemo. Šta ima veze što je Ustav propisao da mandat predsednika države traje pet godina – mi ćemo to da skratimo - bez referenduma, bez promene ustava - bez ičega. Jer, nije zgodno da predsednik podnese ostavku, bolje je da prekrši Ustav i da skrati (neskrativi) mandat. Kakav poziv lopovima da slobodnije kradu, a sudijama da saviju glavu još niže!

Mada su to daleko lepše radili u vreme kada je sadašnja v.d. šefa države upravljala političkim životom Srbije, u saradnji sa drugovima iz SPS-a i drugaricama iz JUL-a. Ostale su zapamćene reči Brane Crnčevića u Savezoj skupštini, prilikom izbora Zorana Lilića na mesto predsednika Jugoslavije, dok je u neverici slušao kako delegati ističu Lilićeve uspehe u izvozu traktorskih guma za Libiju. Upita ih Brana sa govornice – pa što odmah ne rekoste za te gume? Kad je tolike gume izvezao, glasam za njega - i napustio sednicu, jedini, jakako.

Da bi pomenuti predsednik Lilić nešto pre (one) izborne krađe izgubio od Vojislava Šešelja na izborima za predsednika Srbije, ali nije baš ni izgubio - stavili ga da bude potpredsednik savezne vlade. Kao što ni Šešelj nije postao predsednik Srbije, iako je dobio na izborima. Ove tekovine danas čuvamo u liku svoje v.d. šefice države, baš kao što je Brana Crnčević onomad objasnio - ,,nema Boga, pa je sve dozvoljeno”.

I stvarno je tako. Evo, pre neku nedelju NIN objavi skandaloznu vest da je Fond za razvoj skoro polovinu novca dao tajkunima, pa ih još redom imenovali, kažu, pare namenjene malim i srednjim preduzećima date su: Miškoviću, Kostiću, Nenadu Popoviću, Vojinu Lazareviću, Drakuliću, Željku Mitroviću, Peconiju, Perčeviću, Toplici Spasojeviću, Čoviću, Bogićeviću, Đuraškoviću (kasnije uhapšenom)… i ništa.

U svakoj normalnoj zemlji bi pala vlada. Ili bi neko bitan bio uhapšen, čisto da narod ne pomisli da su baš svi u vladi potkupljeni. Ili bi barem opozicija na tome izgradila izbornu kampanju, sa sloganom ,,evo gde su vaše pare, dok vi ‘leba nemate da jedete”. A ovde – ništa. Ni mediji to ne spominju - i zašto bi? Zar da izgube oglašivače visokonaponskih trafo-stanica, daleko bilo, da javnost zaboravi gde bi mogla da ih kupi?

Čuvari našeg pravnog poretka ipak će sazvati vanrednu skupštinu - ali ne da bi utvrdili ko je tajkunima dao naše pare, nego sa hitnim predlogom da se ukine porez na opremu za bebe. Što se ne bi usudio da uradi iko ko je ikada pročitao jedan red iz bilo kog udžbenika o javnim finansijama. Gde piše - niko ne sme da se igra sa prihodima, naročito kad je država premašila kritični nivo deficita, dok socijalna politika sme da se vodi jedino na strani rashoda. Ipak, u zemlji gde predsednik sam menja ustav, zašto bi poslanici čuvali javne finansije? Neka se čuvaju same, pa da, tako će biti najbolje.

I bilo bi im pametno, mislim, javnim finansijama, da se same čuvaju. Jer ovde ni opozicija neće biti od pomoći. I oni su istu stvar predlagali, samo niko nije hteo da ih sasluša. A kad sutra bebeća oprema poskupi i jadni roditelji završe u još većoj bedi –drugačije ne može kad naopako upravljaš državnim novcem - onda će aktuelna vlast (bilo kog sastava) spinovati neku drugu temu, da bi ova pala u zaborav. Ako ne upali, i tu ima leka: uvek možemo da zaratimo, kao u doba Miloševića, majstora da manji problem zataška tako što napravi veći. A tu nam iskustvo iz devedesetih sadašnje v.d. šefice države može biti dragoceno.

,,Politika je kao droga” objasnila je Slavica Đukić Dejanović u jednom od svojih ispovednih intervjua, ,,u početku politika je zadatak koji ćete obaviti u kratkom vremenskom periodu ali onda vas to polako obuzima.“ Jedan od blogera još je bolje objasnio ovu zavisnost, kaže: primaju funkcije - kao siroče napolitanku.

Kao siroče napolitanku, stvarno.

Profesorka Ekonomskog fakulteta BU, članica CLDS-a