Даница Поповић
Србија није – трафика
Највећа грешка бизнисмена када говоре о економској политици јесте у томе што они о привреди размишљају као о једној вееееликој компанији
Има једно питањe које економисти не подносе, а бизнисмени – обожавају. Питање гласи: како српску привреду може да води неко ко у свом животу није водио ни трафику? А одговор је заправо лак – е, па, може, зато што Србија није трафика! Нити је то „трафикантско знање“ икоме потребно у вођењу државе. И да кренем корак даље, исто важи и за увознике шампона, женског рубља, или за било који други бизнис. У ствари, ја овде тврдим да је опасно бизнисменима препустити да управљају привредом, ево зашто.
То свакако није због тога што су привредници глупи, или барем зато што су глупљи од академских економиста, не, не. У ствари, сасвим је могуће да ту ствари стоје обратно, али да не дужим сад о томе. Главни разлог јесте то што су знања из бизниса потпуно непримењива у економској политици. Зашто? Па пре свега због тога што је свака компанија (од трафике до корпорације) отворен, а свака привреда – затворен систем, а сад ћу то да објасним на примеру из живота.
То му дође некако као кад тражите слободно паркинг-место у некој гаражи. Свако ко се суочавао с овим проблемом добро зна да је у току радног времена тамо немогуће паркирати се, али да ће онај ко стигне раније (рецимо пре девет сати ујутру) сигурно наћи место. Стога за појединца јесте решење да устане мало раније, али ако сви возачи (као затворен систем) поране, проблем се чак и погоршава: не само да ће се гаража напунити сат–два раније, него ће још сви бити неиспавани и бесни. Или, ево другог примера. Ако неки град одлучи да измести депонију негде далеко, то ће бити сјајно, али не могу сви градови то исто да ураде, јер депоније ипак морају да буду негде, то јест у нечијој близини. А за управљање оваквим, затвореним системима потребна су сасвим друга знања (а пре свега познавање општих принципа), док искуство из бизниса и примена појединачних стратегија не само да нису од помоћи, него могу и приличну штету да направе.
Овде напросто морам да вас подсетим на Милана Панића, успешног бизнисмена и нашег хиперактивног премијера из деведесетих, чији су економски резони били поприлично – трагикомични. Како се он само љутио на економисте због тога што су предвидели да ће максимална стопа привредног раста бити око три одсто – он једноставно није хтео ни да разговара о стопи мањој од тридесет–четрдесет одсто! Јер, говорио је, ако моја компанија годинама може да расте по стопи од двеста одсто, како смете да ми кажете да ова земља не може ни четвртину од тога да постигне! А то не би могла да постигне ниједна земља на свету, једноставно зато што је у питању затворен систем, у коме не могу све фирме у исто време да се удвоструче: у гаражи, као што знамо, никад нема места за све, барем на кратак рок!
Највећа грешка бизнисмена када говоре о економској политици јесте у томе што они о привреди размишљају као о једној вееееликој компанији, која има једног газду и у којој сви делови мање-више складно функционишу. Тако да је чак бесмислено претпоставити да би, рецимо, лондонски огранак „Мекдоналдса” могао да изврши непријатељско преузимање и смени управу оксфордског „Мекдоналдсa”, јер се то једноставно не може догодити. А у привреди сваке земље такве ствари се дешавају сваки дан! Тамо једни пропадају, други долазе, трећи формирају монопол, четврти се одлучују на непријатељско преузимање, пети селе погоне у иностранство, док за то време страна конкуренција затвара неке домаће фирме ... хаос! Управљати оваквим системом тражи сасвим, сасвим другачија знања од оних која имају бизнисмени (или трафиканти, ако смем да додам).
Је ли то баш српски специјалитет, да бизнисмени предлажу мере економске политике које су упознали искључиво у улози пацијента, а у јавности се представљају као – примаријуси? Пол Кругман нам у књизи „Држава није предузеће“ открива да амерички бизнисмени нису нимало бољи, да праве исте грешке, уносе исте забуне и праве исте пропусте као и ови наши.
Зато ваља послушати Кругманов савет, који би у нашим приликама гласио отприлике овако. Када чујете бизнисмене како предлажу – да се хитно пређе на евро (!), или да се привреди одобре кредити из девизних резерви (!), поставите себи два питања. Прво, јесу ли ови људи икад провели пет-шест месеци над књигом, озбиљно изучавајући питања девизног курса или државног дуга, рецимо? И друго, читају ли шта експерти пишу о томе? Ако на оба питања одговор буде „не“, онда слободно реците себи и ово – ти људи немају појма о чему говоре.
професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а
Последњи коментари
.... Iako sam ekonomiju ucio 4 godine u Beogradu , dobro "zagrejao ' stolicu jos skoro 5 godina na poslediplomskim ovde u USA , ubedjen sam da ekonomiju treba da vodi PATRIOTA , makar imao pola osnovne skole .Bio bi , valjda , dovoljno pametan da uzme experte za savetnike .
Ovako , srpsku ekonomiju vode STRANCI [ sic!!!]i spavaju sasvim mirno kada pomisle na ogromnu nezaposlenost , ogroman spoljnotr deficit , bogacenje preko noci kojekakvih ---vazno je da su poslusni . Naravno , pocev od fiskalne /monetarne politike , budzetskih rashoda {"ne sme deficit vise od 4%BNP a u USA je vec godinaam 8-9%}...
Kada se niko ne bude mesao , valjda ce doci na vlast oni sa manjim egom i vecim mozgom -- onda ce ulazak u EU IMATI alternativu , a to je naci pravo mesto u globalnim ekon odnosima sa svakom zemljom , a da ti niko ne stoji nad glavom.
@ a a - koji stranci vode srpsku ekonomiju? Djelic ili Dinkic? ako mislite na strana ulaganja, pa to je interes ove drzave jer nema dovoljno kapitala niti prirodnih resursa da sama sve proizvodi (kao npr. Kina), niti moze obezbediti dovoljno radnih mesta za sve nezaposlene. Zaista ne razumem u cemu je problemi?!
Cini se da stvari nisu tako jasno crno-bele s obzirom da privreda nije tako zatvoreni sistem niti su kompanije tako otvorene. Otvaranje privrednog sistema Srbije desilo se prema modelu liberalnog kapitalizma tokom tranzicijske i globalizacijske epohe - liberalizacija trzista, cena, ulazak stranih banaka, stranih ulaganja, novih standarda i sl. To "otvaranje" privrede produkovalo je drastican pad proizvodnje, rast uvoza, pad realnih zarada, rast kamata, nezaposlenosti, ali i rast deficita, makroekonomskih neravnoteza. Sa druge strane, jacanje kompanijskog monopola (ponekad i oligopola), rast korporativnog "trafikinga", menadzerskog sindroma, bum PR predstavnika pokazuje da ni firme nisu vise tako otvorene. Najmanje je otvoren pristup informacijama o kompanijama - do njihovog boniteta, uspesnosti i realnog rejtinga tesko se dolazi. Zajednicko za oba sistema je konkurentnost - prvi to pokazuju uglavnom verbalno i dodvoravanjem politicarima dok drugi to moraju da dokazu "in vivo" .















