Ко све није водио ову државу и шта све на нама нису испробали, добро смо живи остали. Сећам се, рецимо, како је негде током бомбардовања потпредседник владе Војислав Шешељ објавио како ће све плате у Србији да сведе на „минималац”. Као, рат је, глад је, па није ред да једни имају, а други да немају. Кажу да ова идеја није спроведена само зато што је укупни фонд плата био довољан да се сваком запосленом исплати тек половина „минималца”, или тако нешто, за више од тога пара није било.

Еx, да, сурова су то времена била, а такви су и владари били, бахати и неуки. А видите, када последњих дана кренуше са лавином предлога о солидарним порезима којима би „богаташима“” са платом од 40.000 динара одузимали пет одсто, или онај о оснивању фонда за социјалне интервенције, у који би малопре поменути богаташи морали да уплаћују по 300 динара, а они стваааарно богати, са платом изнад 100.000 динара, по целих 600 динара месечно, мени дође много тужно.

Зашто? Жао ми је највише управо те сиротиње коју тако неуко и аматерски желе да заштите, а онда ми је жао и нас осталих. Ево чињеница. Државна каса не пуни се како је предвиђено, а празни се, богами, баш као што је предвиђено, па се врло лако може десити да нам се фискални дефицит дуплира, ако се већ и није дуплирао. Е сад, то само за себе не би било алармантно када не би било инфлаторно. А ни та реч „инфлаторно” не би била тако страшна када од инфлације не би највише страдала сиротиња, пензионери, људи са ниским примањима. Па се нешто мислим, ако већ, као, бринете о сиротињи, зашто бирате варијанту која ће управо њих највише да погоди?

Шта, дакле, поручују са врха државе? Ево шта. Они штедњу и не помињу, они би само да узму „богатима”, па да деле сиромашнима. А шта ће тиме да постигну, прерасподелом ваздуха у пренадуваном балону? Ништа, наравно. Они и сами кажу да су мере које предлажу „ограниченог домета”. Али како да их не предлажу, кад тако племенито звуче?

О узгредној штети и да не причам. Људи ће опет, као некада, почети да пријављују мању зараду, не би ли „ескивирали” овај нови порез, што ће, наравно, додатно смањити све буџетске приходе, и што ће, надаље, повећати дефицит и инфлацију! Како ли ће тек тада бити сиромашнима и је ли вам то била намера, баш ме интересује?

Истина је тешка, али се мора рећи. Држава мора да смањи расходе или да смањи – број запослених. Треће, у ствари, нема, ако вам је стало до сиротиње.

Али њима, изгледа, није стало. Наши министри радије размишљају о СОС продавницама, о државним бувљацима, дакле. Тамо држава неће наплаћивати ПДВ, па ће ту роба бити јефтинија до 50 одсто. Можда ће је додатно субвенционисати из оних триста динара које узму богатима... Лепо, заиста. Али како зауставити све нас да не купујемо у овим продавницама? Ево како. „За почетак, рачунамо на добру вољу и поштење свих у овом ланцу”, казала је Ранка Савић, председник АСНС-а додавши да се нада да намирнице купљене у овим радњама нећемо виђати код препродаваца на пијацама... Ауууу, добра мера заштите од злоупотреба, признајем. У ствари, нема заштите, ту је проблем.

И ето, ми већ заборависмо на оне који су стварно, али стварно сиромашни. Да неко о њима стварно мисли, тај би несрећни свет већ одавно од државе добијао ваучер у руке, па да купују где хоће, а држава не би рушила сопствени порески систем, частећи нашим новцем будуће шверцере, садашње тајкуне и осталу српску „сиротињу”.

Али можда је ипак сасвим у реду то што наши министри сами руше поверене им институције, кад већ од њих нема вајде. Ево, рецимо, и државни секретар Министарства привреде тражио је од судова да обуставе пресуде и извршења по радним споровима, другим речима, да лепо о’ладе са независним судством, док не прође криза, јер би иначе могли и нешто неповољно да пресуде, нема смисла. А потписник тог писма медијима изјављује да ни на који начин није вршио притисак на рад судова. Па зашто им је онда писао ако није имао намеру да их притиска?

Или полиција. Убију ненаоружаног човека, па онда читамо по новинама хвалоспеве о томе колико је случајева полиција решила прошле године. Па јел’ није требало да их реше? Или треба опет да се бојим кад видим милицију, мислим, наоружани су? Да смо се прерано опустили, је ли то њихова порука?

А ето, још прошле године у ово доба, замерала сам Мирку Цветковићу, тадашњем министру финансија, то што се понаша само као благајник, а нимало као реформатор. Али времена и људи од тада много су се променили, па ћу се сада уздржати од те оцене.Није тако лоше ни благајникбити, кад боље размислим. Сасвим се лепо из те столице види колико данашњих „триста динара за солидарност” и остале племените мере појачавају сутрашњу главобољу свима, а сиромашнима понајвише.

професорка Економског факултета и чланица ЦЛДС-а