Грађани су одавно „на парове разброј с`”, односно на оне који немају и оне којима претиче, а српска влада, у јеку тешких преговора са ММФ-ом, тестира, јавно, идеју да ови други буду додатно опорезовани у корист првих.

Премијер Мирко Цветковић најавио је извесно повећање планираног мањка у буџету и смањивање државне потрошње, али не и зарада јавних службеника и пензија: „Држимо се принципа солидарности и настојимо да обезбедимо да се плате и пензије не смањују, а да дође до одређених пребацивања већих трошкова на оне богатије”.

Шта би то могло да значи појашњава министар финансија Диана Драгутиновић: „Постоји идеја да се уведе један привремени порез, један такозвани солидарни порез, којим би богатије становништво плаћало нешто више пореза како би они који би евентуално остали без посла могли да покрију своје трошкове. Друга идеја је можда и нека реформа пореза на доходак, односно увођење такозваног двосистемског пореза. То би значило увођење најмање две пореске стопе за две врсте грађана”.

Јавни говор у Србији, о беди и богатству, иначе, ових дана врти се око две готово митске фигуре. Оногнесрећног радника из куршумлијске задруге несрећног имена „Будућност”, који је суспендован с посла јер је ухваћен да из погона износи један хлеб и две лепиње и, на другој страни, Чедомира Јовановића, лидера ЛДП-а, који је страдао у другој врсти сачекуше: њега су, наиме, новинари усликали у новом стану и новом аутомобилу.

И док оном првом, уз све животне невоље, прети још и опасност да постане симбол погубних ефеката ове кризе, слично околностима у којима је Алија Сиротановић постао симбол ударништва, другом опет предстоји ход по трњу, а симболички већ је обележен као онај коме треба наплатити већи порез, кад бијош порезници знали одакле му приход.

Ништа ново на капи небеској, као што није ново ни настојање владе да изведе ововековну акцију „имаш кућу, врати стан” која није успела, као што неће ни ово пореско завођење социјалне правде. Надлежни јављају да ће да тестирају модел двостепеног опорезивања и врло је вероватно да ће тестови показати да би дара била скупља од мере, или беше обрнуто, односно да држава и поред свих 28.000 службеника у свом апарату нема ефикасан, што значи и јефтин, механизам да из џепа богатих утера нешто пара у руке сиротиње.

Да је механизам несавршен говори и податакда око 30 одсто пореских обвезника не издаје фискални рачун, а то би требало да чини. Према подацима које је изнео Драгутин Радосављевић, директор Пореске управе Србије, у ванредној контроли утврђено је да од 234 обвезника фискални рачун не издаје 76. Толико о ефикасности државне контроле буџетских прихода, а уз то иде и најава да државним службеницима неће бити смањиване плате, као што неће ни број службеника који расте од изборног до изборног циклуса.

Влада је потврдила да, у суштини, не размишља о додатном опорезивању луксузне робе на чему почива, делом, и солидарност изражена у државама с дугом традицијом социјалног благостања. И без оловке у руци, лако је израчунати да ту, осим моралног, не би било неког стварног финансијског ефекта, као што га, вероватно, не би било ни када би се општи порез на додату вредност (ПДВ) повећао са 18 на 21 одсто, јер би то довело до смањивања промета.

Отуда ни ово с идејом водиљом „и богати плачу” не делује као перспективно решење за ублажавање социјалних траума најугроженијих слојева становништва. То с плакањем има у латиноамеричким серија, а овде, богами, тешко. Зато би влада могла да размисли о другој врсти тестирања: како очистити и рационализовати државну управу.

Већ сам написао, али није на одмет поновити: кризни менаџмент за час посла се изроди у политички програм и треба очекивати да ће с једне стране на српској политичкој сцени да расте арбитрарност једних политичких актера, а да ће са друге стране да се освежи тек малаксали популизам других актера који ће за тешкоће нудити јефтине утехе...

Рекао бих да ово у вези са додатним опорезивањем богатих припада овом другом правцу политичког расплитања кризе. Не зато што их не треба додатно опорезовати, већ зато што од тога, у нашим условима, нема неке вајде, осим да се сиротиња забавља идејом.

главни уредник недељника „Време”