Ових дана у Хрватској све је више оних који захтевају да се грађанима Србије поново уведу визе,а све поводом убиства Ива Пуканића, издавача недељника „Национал” и његовог колеге Нике Франића. Истрага је добила кодни назив „Балкан експрес” што, симболички, потврђује да се барем у свету подземља несметано тргује робом и услугама на подручју дојучерашње заједничке домовине.

То је довело до још непотврђене тврдње да је убиство увозног порекла, да је земља извозница Србија, а да је Удба, српска јакако, наручилац атентата.

Та се прича, фабрикована, за сада, без ваљаних доказа, добро уклопила у хрватску зебњу да ће се Бриселу, односно европским интеграцијама приближити у пакету са другим земљама Западног Балкана што им се никако не свиђа, као што не би ни нама да смо у њиховом положају. Гледају да оно што им изгледа неповољно по њих пребаце преко граница „лијепе њихове” и да се дистанцирају од балканског наслеђа, ма шта то значило, утолико страсније што више сагледавају да му, барем у једном делу, итекако припадају.

Као што пише мој колега Милош Васић у колумни за београдски дневник „Данас”: „Појам ’Балкан’ овде у Аграму иритантан је као такав и захтева ритуалне ограде и дефиниције: Балкан, то су Други; Балкан, то нисмо ми, ми смо миттелеуропска уљудба и тај Балкан, уосталом, почиње у Батровцима, а не – како су пакосници тврдили – на бечком Sudbahnhoffu...”.

Хрватска нервоза била је добрим делом изазвана и околношћу да се очекивао годишњи извештај Европске комисије о томе колико је која земља напредовала на путу према Европи, а од тог извештаја који се подноси Европском парламенту зависи могућност преласка у вишу класу. Хрватска је од 2005. године кандидат за чланство и у Загребу се очекује да почну технички преговори о томе, па им серија мафијашких обрачуна и није нека препорука.

Дежурни кривац нађен је у Србији. Није то немогућ сценарио. Али сигурно је да то нема никакве везе с грађанима Србије и институцијама српске државе. Удба, у делу медијског говора, и јесте повампирена само да би се афери придодао институционални облик, а свима је јасно да криминално братство није развргло своје везе и да су жртве тог братства подједнако грађани Загреба и Београда.

Хрватски званичници много су уздржанији. Али, сиренски зов подјарцаног јавног мњења, врло балкански, ломи и номенклатуру чвршћу од хрватске. Ако се истрагом покаже да су конци збиља повучени из Београда митологија ће опет надјачати истину и свет криминала постаће свет реалне политике, што се овде, нажалост, чешће догађа него што би било пристојно.

Криминал нема својства ни српства ни хрватства, нема других особености осим криминалних, а у борби против тог зла пожељна је сарадња, а не кварење односа.

Оно што би могла бити озбиљна препрека хрватском путу ка европској интеграцији пре је садржано у потцењивању праве Цефте, оне која је дефинисала односе у региону као односе слободних путева робе, капитала и људи, него што ће икада бити ова подземна Цефта која по неписаним правилима ради у своју корист на штету и житеља Хрватске и житеља Србије.

Са становишта хрватских интереса требало би да буде непожељна било каква антисрпска хистерија. Уосталом, једна од главних замерки Хрватској, у већ помињаном годишњем извештају ЕУ, односи се на лош положај мањина и слабе резултате у послу повратка расељених Срба. Отуда је драматизација убиства двојице људи преко тобожњих удбашких и балканских својстава Срба, малтене као генетски усађене грешке, врста аутогола који су делови хрватског друштва и медија постигли прошле недеље.

С друге стране, мада се Оли Рен, комесар ЕУ за проширење, прогласио формално ненадлежним за питање Цефте, на састанку у Бриселу пре десетак дана са српским бизнисменима, до јавности је стигла порука да Хрватска затвара своје тржиште за српски капитал и робу, па ће и то бити једна од препрека бржем хрватском путу ка ЕУ.

На Балкану, ма колико се ко њега одрицао или га својатао, све је повезано. Нажалост и организовани криминал.

главни уредник недељника„Време”