Погледи
Мишa Ђурковић
Погледи са стране
Владимир Кецмановић
Ђорђе Алемпијевић
Тема недеље
Срећни људи
Здраворазумске сумње да би коалицији на власти главе могли доћи најпре они сами као да се потврђују ових дана. Множе се вести о унутрашњим мимоилажењима, неслагањима, па и отвореним сукобима. Постаје проблем обезбедити парламентарну већину. Неко време се у неким областима економског и политичког живота може владати уредбама, али стање „принудне легалности” није регуларно стање.
Као што се симптоми, рецимо, грипа, осећају прво као малаксалост, бол у рукама и ногама, тако се и ово што сада потреса владајућу већину може описати као слабост која најављује високу изборну температуру.
Тешко да ту може помоћи нека народна медицина, комовица на груди, кукурузно брашно на стопала, сланина и бели лук. Ствар је већ запуштена, а главна мана, барем када је реч о стању националних послова, није у томе што је, рецимо, Млађану Динкићу час хладно, час топло, Борису Тадићу зебу ноге, Ивицу Дачића пробадају крста, остали кашљуцају... већ је главна невоља у томе што се овде разбрајамо када се све светске владајуће елите сабирају ради одговора на изазове глобалне кризе.
Коалиција је направљена на минималном консензусу – европске интеграције, очување Косова и беше ту још понешто, али прави тест владалачке способности полагаће се на много баналнијим стварима од те две митске тачке српске политичке реторике од којих се ниједна неће примаћи расплету па све да ова влада остане пун мандат у београдској Немањиној улици.
Више о стању у коме се земља налази говоре тихи режими рада обе пећи у смедеревској железари него галамџије у српском парламенту. Овде је и схватање дубине светске економске и друштвене кризе споро сазревало. Прво се то звало финансијском кризом, нечим што је погодило хазардере с Волстрита, онда се говорило да смо ми далеко и да смо мали, малтене се тврдило да ће то бити шанса за нас, предност је тражена у периферном положају... Као да се заборавило на барем овде наталожено историјско искуство да у великим ломовима мали највише надрљају.
Дакле, кључно је питање да ли ова влада може да направи нови консензус неоптерећен социјалном демагогијом као што је, на пример, очување радних места и обећања о социјалном старању која ће тешко бити остварена, и да призна да кад је, рецимо, о буџету реч, неће бити проблем да потрошимо оно што је на расходној страни, већ да намакнемо приходе.
Неко мора да каже да од оних хиљаду евра по глави сваког ко има важећу личну карту и исправан матични број неће бити ништа, да ће нам зараде бити све мање, а трошкови све већи, да је пројекција раста друштвеног производа од 3,5 одсто једна нереална рачуница. Да Србија мимо света који покушава да се вади из кризе има рестриктивну монетарну политику и високе камате, односно у банкама је вишак пара, али нема производње у коју би се могло уложити, односно робе која би се могла продати... Фирме ће пропадати, јер их чека сервисирање скупих зајмова, а питање је и одакле ће држава плаћати своје обавезе према страним повериоцима.
Светска криза избацила је у орбиту и две готово заборављене речи – похлепа и морал. Политичке елите прилагођавају се новом стању духа и мењају обрасце понашања. Менаџери глобалних компанија пристају да раде за један долар, а да наплате тек евентуални успех. Ови наши делују супротно. Цела Србија се занима са женом која неће да нам каже колика јој је плата, јавна предузећа, махом, послују као тајне организације, ствара се утисак да у условима опште кризе грабе док могу да би имали кад нико не буде имао.
Питање надзора и регулације постаје светско питање број један. Овде су од државе овлашћени надзорници изложени подсмеху и ниподаштавању, регулаторни механизми су клијентелистички и намерно нејасни. Правила игре се мењају током игре. Медији су површни и подложни утицају политичких и економских интересних група... Јавност је резигнирана и склона стереотипу да је политика један лоповски посао, а да привређивање није економска него буразерска делатност.
Ако се ови што сада владају не прилагоде минималним захтевима новог доба – истини, скромности и моралу, онда нико неће жалити ако негде с пролећа оду са власти.
Главни уредник недељника „Време”

Драгољуб Жарковић (56) главни је уредник недељника «Време» од 1991. године. Пре тога био је новинар и уредник у новинским кућама « Политика» (1974–1987) и «Борба» (1987–1990).
Аутор је више телевизијских емисија и пројеката. Добитник је више новинарских награда. Предавач је на Факултету политичких наука у Београду ( води специјалистички курс истраживачког новинарства).