Možda postoji nešto u ovim tmurnim, februarskim danima što ljudima menja karakter i čini ih manje osetljivim za bližnje i čini ih podložnijim niskim strastima i dobrovoljnom, sladostrasnom učešću ili saučesništvu u tuđoj nesreći. Kao kod onih koji viču „Nož, žica, Srebrnica”.

Ili nije reč o atmosferskom uticaju, niskim oblacima i temperaturama, hrpama neotopljenog prljavog snega, već smo se možda prozlili na, tako da kažem, društvenoj bazi.

Prekjuče je na beogradskom mostu „Gazela” trajala drama s jednim glumcem i hiljadama statista.

Čovek s pištoljem u ruci hteo je da skoči s mosta. Dogodilo se, međutim, da je glavni lik u drami bačen u zasenak, a statisti su postali glavni akteri drame.

Sat i po trajala je akcija odobrovoljavanja potencijalnog samoubice da se prebaci na pravu stranu mosta. Saobraćaj je stao. Građani su izgubili živce. „Skoči već jednom”, podstrekivali su nesrećnika. „Dajte, bre, meni da mu priđem, ja ću da ga gurnem...kasnim već sat vremena!” Kao da se Mefisto uselio ne u duh pojedinca, već u kolektiv zbijen u šest saobraćajnih traka i izdužen u kilometarskim kolonama u oba pravca od mesta drame.

Prestonički mediji opisuju majku koja izvodi dvoje dece iz automobila, traži od njih da se zagrle i namešta ih tokom fotografisanja da stanu tako kako bi u objektiv fotoaparata ušao i nesretnik koji stoji nad ambisom.

Kakva uspomena za ceo život!

Da li je ovo bio tek bizarni događaj, proplamsaj kolektivni niskih strasti, tajanstvenoj privlačnosti tuđe smrti i bezdušnosti, kad se radi o tuđoj nesreći.

Pre desetak godina u Sjedinjenim Američkim Državama vodila se ozbiljna polemika povodom dodeljivanja novinarske nagradu fotoreporteru koji je snimio samoubistvo skokom s mosta. Javnost je postavila pitanje zašto fotoreporter nije spasavao čoveka, barem probao da ga spase, već je s uperenim aparatom čekao da ovekoveči kobni trenutak.

Tu se postavilo pitanje do kojih granica ide profesionalnost, kad postaje nemoralna po posledicama, činjenju ili nečinjenju, ali u beogradskom slučaju imamo fenomen masovne opsednutosti da se uhvati taj „trenutak istine”.

Očevici kažu da su objektivi stotine mobilnih telefona bili upereni ka ivici mosta, a da su, čak, iz poslednjih redova, odakle nije bilo zgodno slikati, od ruke do ruke slati ka boljoj poziciji za fotografisanje.

Osećala se slična jeza kao što se oseća kod onog milionskog auditorijuma koji prikovan uz televizor, uz emisiju čiji je naslov i u naslovu ovog teksta, iščekuje otkrivanje tajne, neke mračne nemoralnosti, perverzije ili poroka, a za uzvrat se dobija novac koji će poslednja osvajačica, pobednica u nadmetanju s poligrafom da „potroši na silikone, a ostatak na troje dece”.

Živimo u dobudruštvene i vrednosne dezorijentisanosti, češće se u odnosu prema ljudima u nevolji javlja osećaj sažaljenja nego saosećanja. Sažaljenje se bazira na verovanju da ono što se nekom čoveku događa ne može meni da se dogodi. To tog drugog svodi na ravan „nižeg bića”.

Sigurno je, dakle, da se osećanje sažaljenja javljalo i kod onih koji su bili prekjuče na „Gazeli”, kao i kod onih koji gledaju razgolićavanje nečije privatnosti, ali to sažaljenje nije isto što i saosećanje.

Nisam sklon da generalizujem afektivne reakcije ljudi („Daj mi pištolj, ja ću da ga ubijem”, jedna je od reakcija očevica pokušaja samoubistva skokom s mosta) ali i manji povod bio bi dobar ako će bilo kome pomoći da se upita o meri ljudskosti.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”