Dragoljub Žarković
UPOTREBA REČI
Kriza kreće kao lavina. Od male grudve. Recimo od uzvika „Pajtiću, ustašo!”
Koji je to trenutak kad ekonomska kriza prerasta u socijalnu krizu? Kad nastaje onaj lom u ljudskim glavama kad ideju o boljoj budućnosti i boljem životu ljudi zamene za bilo koju ideju preko koje mogu da ispolje nezadovoljstvo, očajanje, gnev...
Nema tog ekonometrijskog podatka koji sugeriše datum tog prevrata, a posebno ga nema u Srbiji koja je i bez ekonomske krize u stanju permanentnog socijalnog previranja i političkog lutanja.
To kreće kao lavina. Od male grudve. Recimo od uzvika „Pajtiću, ustašo!”.
Naši političari i javni delatnici skloni su da se igraju vatrom, ali ovaj put vatrom se igraju na buretu punom benzina. Postoji li, uopšte, društvena odgovornost u opisivanju stanja, kreiranju politike i javnog mnjenja ili se iz političkih rovova svet posmatra preko nišana.
Bez izrazite želje da izazovem polemiku moram da se osvrnem na jučerašnji tekst Slobodana Antonića, objavljen u „Politici” na istom ovom mestu. On je tvrdio da se čak i na jezičkoj ravni vidi koliko neodlučnosti i zbrkanosti postoji u „našem pristupu” samoproglašenoj nezavisnosti Kosova.
Citiram: „Uglavnom se govorilo o ’godišnjici nezavisnosti’. Ali, za Srbiju, 17. februara 2008. nije proglašena nezavisnost, već secesija Kosova. Da vam neko zaposedne sobu u stanu i proglasi njeno ’oslobođenje’, svakako da se ne biste sećali godišnjice ’oslobođenja’ svoje sobe, već godišnjice njene ’uzurpacije’, ’otimanja’”.
Antonić slikovito opisuje mlako i „žalosno” državno-političko (a misli i na vlast i na opoziciju) ponašanje povodom godišnjice ovog događaja i u upotrebi reči kojima se opisuje stanje nalazi potvrdu za svoj stav.
A onda, nešto iza toga, kada opisuje divljanje na novosadskim ulicama, navodno protest protiv otimačine Kosova, Antonić kaže:„Sve je to bilo pogrešno”.
Valjda je tako rečit i slikovit mogao da nađe jači i adekvatniji opis onog što se događalo u Novom Sadu, opis koji bi otklonio sumnju da postoji neodlučnost i zbrkanost u „našem pristupu” tom događaju, obogaćenom i onim usklikom o Pajtiću.
Ko se zalaže za adekvatnu „kosovsku terminologiju” morao bi barem u istom tekstu gde to čini da traga i za jačom rečju od reči– pogrešno.
Ali da je na tome ostao ne bih se dohvatio ove teme i stao u red onih koji Antoniću traže trun u oku, a da u svom ne vide poslovično brvno. Ali nije stao.
Antonić piše da je po nekim primitivnim parolama koje su izvikivane ta procesija „možda mogla i da bude” fašistička. Pa nastavlja: „Ali fašisti su makar bili dobro organizovani”, dok su ovi delovali kao „razbijena vojska”. „Na kraju su se, pred crkvom, u koju su preostali demonstranti želeli da se sklone od policije, dvojica pijanih učesnika čak i potukla!? Bruka”.
Jasnoje da autor ono što se dogodilo na Kosovu insistira da zovemo krađom ili otimačinom, najmanje secesijom, ali nije jasno da li mu je žao što novosadska horda nije bila bolje organizovana i šta je tu – bruka. Što su bili kao „razbijena vojska”, što su se dvojica potukla, što su bili pijani, ili što se sve to dogodilo?
Mislim da javni delatnici, ne isključujući tu Antonića i mene, imaju obavezu da u ovim teškim danima i rovitim vremenima govore popu pop, a bobu bob, a najpre da identifikuju one političke snage koje ohrabruju ili potpiruju veći ili manji haos ne bi li popravili rejting.
Vojvodina koja ovih dana ima porođajni grč zbog ustavnog definisanja stepena autonomije posebno je osetljivo područje. To kao da su bolje shvatili oni što su vikali da je Pajtić ustaša od onih koji bi trebalo da obezbede regularnost i demokratičnost postupka.
Primedbe na neke od članova vojvođanskog statuta pretvarale su se vremenom u negiranje ideje autonomije, napadi na ponuđena rešenja slabo su bili motivisani idejom da se rešenja poprave, već najpre željom da se poprave pozicije u delu glasačkog tela za koje se još nadaju da bi moglo da poraste u socijalnoj i političkoj krizi koja u Srbiji postoji. I koja će se, nažalost, još produbiti u danima koji dolaze.
Ne verujem da su se zbog toga ona dvojica ispred crkve potukla, ali nekako slutim da su se od toga napili.
glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Poslednji komentari
EGOIZAM SRCA, a sa druge strane "PITI ILI NE PITI"?. Mnogi koji su dosli posle Picassa sanjali su da ce uglastim i isecenim ravnima , krivim linijama sa sasavim bojama, da ce svim tim nazovi apstrakcijama, probiti put ka slavi velikog, a i ka dobrima koja dolaze sa tom slavom( lepe zene, puno para, vile , vinogradi, postovanja i slava u domovini i van nje). Ali ne ide, Picasso osta na vrhu i mnogima i danas , a i meni zvezda koja sija, a nekima i nejasan covek, posledica neke mutne igre gde neki mocni odaberu jednog od svih i pokriju ga parama da bi umetnost ostala u senci interesa politike...kakva zabluda, a uz nju cesto ide i ono "PITI ILI NE PITI" a vecina se opija i tako lici na nekakve umetnike, sebi i onima koji ne shvataju da je umetnost rad, nauka i jaka disciplina. Na stranu sad da je tu potreban veliki kapacitet iz glave, a to se i te kako postuje, ali bez EGOIZMA SRCA, rodjen ne bi bio rodjen da bude to sto jeste, vec bi kao i svi nepronadjeni imao nekakav cilj( novac , zenske, muske, boemstvo i sto u kafani...), a prava umetnost ostaje onima koji su rodjeni sa potrebom za lepotom i koja im je u srcu. Tako je i sa svim ostalim stvarima, ima i pozitivnih i negativnih primera iz istorije, neki su prosvetljeni neki ostali u mraku EGA, a na nama je da se posvetimo radu i osecanju, a sve ostalo vreme radi. Samo trezno i bez bruke, jer pijani i buntadzije vodise kolo i ispred crkve, u parlamentu, na medijima, ne celu partija, pijani kudise , pijani sudise i zbog pijanstva bejahu osudjeni, a mi im placamo ceh. Valjda je potrebna javna osuda takvih i distanciranje od te lose putanje zalutalih dusa. Ziveo EGOIZAM SRCA i dajte mu snage da oplemeni svest, a interese ostavite za stednju i skromnost, Srbi moji najmiliji od svih milih.
Neverovatna je ogorčenost pojedinih na želju Vojvodine da sama raspolaže onim delom sredstava koje zaradi, koje joj ostaju posle junaopred poznatog ključa za poštenu raspodelu njenog prihoda, a ne prihoda koja joj se daje principom “prvo ti uzmem sve pa ti ja dajem koliko hoću”. Vojvodina je kupila svoju autonomiju pre nego što je Srbija I postala država. Što se američkog bombardovanja tiče to je zločin koji će se dugo pamtiti, ali od toga je veći zločin koji se dogodio na tlu Jugoslavije, a to je bombardovanje Vukovara I slovenačke televizije od strane JNA (u korist srpskih interesa) kao I korišćenje kasetnih bombi o čemu ovi vajni komentatori kukavički ćute, valjda tako sebi ispadaju pošteniji.
@ Ilarion Ruvarac, (20/02/2009, 14:42), prijtelju! I ne tvrdim da vasa kritika nije opravdana kada su u pitanju neki od pripadnika mog dragog srpskog naroda unutar jucerasnje ili danasnje BiH. Utoliko vise spopada me gnjev kada je rijec o srpskim izrodima s bilo koje strane Drine. Samo sto se nasa prekodrinska i vasa mjerila u "novoj" petooktobarskoj Srbiji razilaze kada je u pitanju kvalifikacija pojma "srpskih izroda". Za jedan nemali broj Srba u Srbiji, general Mladic je "ratni zlocinac" koji uz to licno kriv da Srbija nikako da se docepa clanstva u EU. Za nas listom on je heroj. Tako se kod vas rezonovalo i tvrdilo kada je bila rijec o Radovanu Karadjicu. Srbija je svoje kompletno vojno i civilno rukovodstvo izrucila haskom politickom "tribunalu" na milost i nemilost Nato zlocinaca. Da dalje ne nabrajam postpetooktobarske grehe danasnjeg rezima. Tako da vase, gospodine Ruvarac, nabrajanje prekodrinskih izroda i gresnika, jedva da mogu drzati "konkurenciju" u zlu prema svojoj drzavi i svom narodu masakriranog od vasih danasnjih zapadnih saveznika. I na kraju krajeva, sve sto ste naveli, i to nama bosanskim Srbima zamjerite s punim pravom - ne stoji niukakvoj vezi sa cinjenicom da je Beograd u 2. Svj. ratu bio rasadnik srpskih kolabolatera na strani njemackih nacista. Mi bosanski Srbi nismo sebi u tom vremenu smjeli niti mogli da "priustimo" ni jednog jedinog kolabokatera na strani nasih ubica i krvnika pavelicevih ustasa ili njemackog okupatora. A i to je bitna razlika izmedju vas i nas. Mi, da bi opstali, moramo da se borimo svim sredstvima, pa i oruzjem u rukama. Vi u Srbiji smatrate, kako je za vas opstanak umno i svrsishodno saradjivati sa okupatorom i sa aktuaknim neprijeljom, na pr. sa Nato, te ici u savez i boriti se na strani Nato protiv njegovih neprijatelja. Pa i onda kada su u pitanju iskreni prijatelji Srbije. Naravno, ne tvrdim da su Srbi u Srbiji takvi. Ali jesu odgovorni da se takvi nalaze na vlasti i drzavu tako kako opisah i vode.
