Потпуно верујем Санди Рашковић-Ивић кад каже да Тони Блер, британски премијер, на састанку с Војиславом Коштуницом, српским премијером, у разговорима о Косову није поменуо реч – независност. Имају и Енглези изреку која упозорава да је непристојно да се у кући самоубице разговора о ужету.

Госпођа Рашковић-Ивић, по сопственом признању, згранула се кад је, по повратку из Лондона, видела насловне стране у београдској штампи. Знамо ли ми нешто више него што је Блер био спреман да каже? Ако је цитат тачан, шефовица Координационог центра за Косово и Метохију рекла је још да је Блер "стрпљиво саслушао српску платформу..."

Шта је требало Блер да ради, да чачка нос, телефонира краљици, мази мачку...

Блеров је посао да пажљиво слуша оне које му приведу на канабе у Даунинг стриту, а та опаска о стрпљивости открива један посве психолошки феномен: наши не очекују да ће их било ко стрпљиво слушати, као да верују насловима из београдске штампе који сугеришу да је питање независности Косова решена ствар.

На неки начин и јесте, али питање модалитета и ограничења те независности у корист српског схватања права, правде и, посебно, историјских и других емотивних стања, јесте предмет расправе и зато се не бих, као део београдске чаршије, цинично односио према напорима оних којима је овде дата власт и обавеза да бране ту уску граничну линију на којој се може спасити макар самопоштовање.

Наравно, у торби која се носи од једног до другог преговарачког стола, има и конкретнијих ствари од тананог осећања као што је самопоштовање, али се, ипак, све своди на то. Ту су испуњење стандарда, од права на живот и кретање до праведне територијалне организације, потпуна заштита богате црквене и културне традиције, питања користи од приватизације, па све до статуса Срба као конститутивног народа у неком будућем косовском уставу. 

Упућенији од мене у вештине дипломатског преговарања рекли би да је идеја да за сто седнете с пуном торбом, а да не устанете од стола с празном ташном. Отуда се нисам зачудио најновијој офанзиви оних које плаћамо да с тим цегером шетају около.

У среду је Коштуница, у Грачаници, очигледно невешт митингашком начину говора, у неки микрофон скинут с радио-касетофона какви се продају по бувљацима, узвикнуо да је "Косово заувек део Србије", с наглашеним кликтањем и припадајућим узлазним акцентима на последње две речи.

Без тог патоса, како је и доличило ситуацији, донекле другим речима, поруку је поновио и Борис Тадић на конференцији за штампу после сусрета с македонским председником.

У среду, такође, ове линије се држао и Вук Драшковић, у Варшави, на промоцији свог романа "Руски конзул".

Сасвим је нормално очекивати да ће та врста реторике да јача пред пут Војислава Коштунице у Вашингтон, на састанак с Џорџом Бушом, односно да ће наши пред њиховим очима махати с пуном торбом у нади да ће сачувати барем – ручку.

Хоћу рећи да та реторика од среде није била само пригодна, видовданска посланица народу, кад се очекује да ови, политичари, кажу нешто јако, с патосом, нешто што ће осоколити митоманску свест о ваучеру за "царство небеско", као што чини новооткривени, у сопственој свестраности, социјалистички баштован Милорад Вучелић, виђен како ашовом откопава грумен газиместанске црнице, бере божуре са све кореном и хита у Пожаревац да ту икебану политички инсталира, још за видовданске обданице, на гроб Слободана Милошевића, који је, ономад, цео свој политички пртљаг донео на Косово, да би потом народ оданде бежао са завежљајем преко рамена.

Не бих досољавао рану подсећањем на цену коју смо платили простом науку да је политика уметност могућег, али ми се чини да су ови с којима смо сада склопили уговор да воде државне послове ту лекцију савладали, па се и њихова реторика и кад је помало превише газиместанска може превести као не-гази-ме-стално. 

*Главни уредник недељника "Време"