Миољуба Виторовића, специјалног тужиоца, упознао сам пре него што је постао славан. Упознао сам га на врло специјалном и одговорном послу – послу перкусионисте, аматера. То су они што свирају на разним звечкама, прапорцима и другим ситним удараљкама. Показаће се, ових дана, да му танани осећај за ритам и способност да музику произведе из приручних средстава, дакле тај природни дар који подразумева оштар и истанчан слух, нису помогли у ослушкивању политичких и других ветрова из кухиње специјалног тужиоца и да је, он, Виторовић, за своју смену сазнао из телевизијских вести. То је она врста бахатости кад се аутономност и дискреционо право специјалног тужиоца да бира сараднике изједначују са непристојношћу – ваљда је био ред да се одлука прво саопшти Виторовићу, а онда позове Тијанић.

Од 1. јула, када Виторовић није реизабран, до данас, а чини ми се да ће тога бити још, гомилају се објашњења и шпекулације о разлозима Виторовићевог присилног повлачења из специјалног тужилаштва.

Мало се, готово у траговима, помиње оно што га је довело на ову осетљиву тужилачку функцију. Био је тужилац у Четвртом општинском јавном тужилаштву и по територијалној надлежности дужио је "земунски клан", прогањао оне које је после прогањала цела држава и донкихотовски се борио против невидљиве хидре, спрегнуте власти и правосуђа, која је ове "заслужне грађане" иза Виторовићевих леђа вадила из затвора сумњивим решењима виших инстанци под окриљем крхке, темељно неуспостављене владе Зорана Ђинђића.

Остаће забележено да му је шеф земунског клана Душан Спасојевић, отворено претио, непозван проваљивао у канцеларију, у данима када је та мафијашка дружина окупирала зграду Четвртог општинског суда кад год би се неко од мафијашких главешина појављивао пред "лицем правде". Душан Спасојевић говорио је о Виторовићу као "јединој будали коју не можеш ни да купиш, ни да застрашиш".

У гомили образложења која су се чула око неизбора Виторовића, од жеље специјалног тужиоца да Виторовића одмори, заштити, освежи... стигло се до Виторовићевог непрофесионалног понашања и тобожњег откривања тајне да се прислушкује судија Врховног суда у афери "Јоткина група", а у вези корупције у правосуђу. Читаоци јучерашње "Политике" уочили су да се као разлог за неизбор сада помиње нешто што се догађало пре 11 месеци, а да је у међувремену "недовољно професионални" Виторовић добио потврду пресуде за убиство Ивана Стамболића, специјализовао се за предмете организоване трговине људима и добио посебно осетљив задатак, испитивање Дејана Миленковића Багзија, претпоставља се значајног сведока сарадника, јер је специјални тужилац исправно проценио да у свом тиму нема бољег познаваоца "земунског клана".

Оставио бих по страни политичке шпекулације о разлозима Виторовићевог неизбора. У таквим стварима, искуство ме учи, прави разлози су приземније, конкретније природе него помињање Слободана Милошевића у завршној тужилачкој речи, као налогодавца убиства Ивана Стамболића и атентата на Вука Драшковића у Будви. Можда се ради о људској завидљивости, повређеној сујети... а можда се ради и о том несретном Багзију и потреби да се његова прича контролише са аспекта умањивања политичке штете за све оне групације које су допустиле себи да буду у послу са "земунским кланом" а да између њих не стоје решетке осигуране ланцем. Гомилање шпекулација личи ми на спиновање неке просте истине које ни сам Миољуб Виторовић не мора бити свестан у овом тренутку. 

Треба отворити "четири ока" када се појаве тумачи општих места, рупа на саксији и других трица и кучина и кажу нам како је, у "случају Виторовић", важно функционисање институција а не људи у њима. Овакви примери плитке памети најбоље се дају описати простим аналогијама: постоји фудбалска репрезентација, институција, али нема играча који би дао гол.

Аутор је главни уредник недељника "Време"