Полемика у ,,Политици” од 4. јануара између Зорана Миливојевића и Невене Чаловски-Херцог навела ме је да темељније поразмислим о употреби физичке казне (батина) у подизању деце. У овој и наредној колумни желим да изведем аргумент по коме физичка сила не треба нужно да будесаставни део породичних односа (укључујући ту и васпитање).

Започећу тврдњом Зорана Миливојевића који каже да је ,,батина из раја изашла”, те да је она саставни део васпитања деце. Да би поткрепио ту тврдњу, он пореди родитељско васпитање и државну власт. Употреба физичке силе је нужна да би родитељи стекли ауторитет, тврди Миливојевић наводећи да је и ,,ауторитет државе заснован на сили”. Ово друго је тачно. Концепт државе је немогуће извести без монопола на силу. Али са породицом и васпитањем није тако.

Да би се разумело зашто држава мора да има монопол на силу, потребно је да се најпре разуме шта је политика и по чему се она разликује од осталих људских делатности (као што су породични односи). Политика је делатност која произилази из сукоба поводом контроле јавних добара. То су она добра која тржиште неће или не може ефикасно да обезбеди. У њих, између осталог, спадају заштита и безбедност, примена закона (заштита власничких права), свеж ваздух, национална телевизија, улична расвета, инфраструктура...

Зашто су јавна добра толико важна? Зато што свима користе, иако за њих не желе сви да плате. То отуда што су јавна добра неискључива. Не можете никога спречити да удише ваздух, али му можете забранити да уђе у биоскоп (приватно добро) ако није купио карту. Иако сви имају користи од јавних добара, не значи да су сви вољни да их финансирају. Сви би да их полиција штити ако их неко превари или им нешто украде (наруши се приватна својина). Али не желе сви да плаћају порезе да би омогућили финансирање судова, полиције и војске. Исто тако, сви који би хтели да се возе градским саобраћајем не желе увек за то да плате. Да би се обезбедила јавна добра неопходно је да постоји централна власт са монополом на физичку силу којом се сузбија ,,хватање кривина” или ,,шверцовање”. У супротном јавних добара било би мање него што их има, што би енормно подигло њихову цену, па би била доступна само мањини.

Зашто концепт јавних добара, и односи који настају поводом њихове алокације и расподеле, не може да се примени на породицу? Зато што циљеви државе и породице нису сасвим исти. Породица би од деце требало да створи функционално способне људе. То су људи који су способни да, када дођу у зреле године, заузму одговарајуће позиције у друштву. У том смислу, сасвим је нормално мислити како се деца у породици уче друштвеним нормама, те како путем комбинације награда и казни дете мора да усвоји одговарајуће друштвене и културне норме. (Иако је за функционално васпитање ауторитет важан, ни сам механизам награда и казни не мора нужно да подразумева употребу физичке силе, али ћу о томе више писати наредни пут.)

Али погрешно је мислити како је функционално васпитање једина сврха породице. Јер да је оно једино важно деца би се масовно врло рано одвајала од родитеља и слала у специјализоване интернате у којима би радили стручњаци од ауторитета који би деци друштвене норме усађивали батином. То отуда што је други важан циљ породице емоционално ,,васпитање”, односно способност налажења животног смисла у бризи за другог. Ми не учимо нашу децу искључиво томе да буду функционално оспособљени када наврше 18 година већ да умеју да пружају и узвраћају емоције (како нама, тако и другима).

Од свих емоција најважнија је љубав (везивање за другог), те способност деце да науче како се она даје и прима. Није случајно да држава ту функцију препушта родитељима и породици, јер једино родитељи могу да воле своју децу на одговарајући начин (безгранично) и тиме им омогуће да развију емоционалну интелигенцију. Међутим, ауторитет родитеља који је у том предузећу неопходан не постиже се батинама већ пружањем сигурности (заштите). Сигурност је кључни генератор афективног везивања који малој деци касније омогућује да развијају емоције љубави према нама и другима. Не видим начин како би тај аспекат ауторитета могао да се концептуално изведе, а да нужно буде утемељен на сили, јер би онај који тако нешто тврди био обавезан да каже како је децу нужно батинама учити да воле своје ближње. Мени то звучи апсурдно, али волео бих да чујем аргумент којим је могуће бранити тај став.

доцент на Факултету политичких наука