У овом тексту желим да објасним због чега опозиција тврди да је нови статут Војводине противуставан (иако нуди тек децентрализацију без аутономије), зашто владајућа коалиција тврди да статут омогућава аутономију (али не и државност), те зашто регионалне странке прихватају статут иако им он нуди само децентрализацију (без аутономије за коју се залажу).

Опозиција тврди да је статут противуставан, јер ствара државу у држави, што би на крају могло да доведе до сецесије Војводине. То што Војводина добија главни град, владу, Војвођанску академију наука и ,,више од 160 државних надлежности” представља конфедерализацију Србије. Тврди се да је Војводина проширила своје надлежности, па чак и да их је сама себи прописала. Све су то, тврди опозиција, обележја државности.

Неки од ових аргумената јесу тачни, али су за тврдњу о државности ирелевантни. Да би се добио одговор на питање да ли Војводина новим статутом постаје држава у држави потребно је да се установе две ствари: (а) да ли је Војводина добила државне надлежности, (б) да ли су остале надлежности изворне или пренете (поверене).

Војводина статутом није добила извршну, судску и законодавну власт – а то су обележја државности. (Не могу све надлежности бити државне, како погрешно мисле С. Антонић и Ђ. Вукадиновић у писму Б. Тадићу.) Нетачно је и то да је Војводина „сама себи прописала надлежности”, јер оне не могу ступити на снагу док их не потврди Република Србија, која их може опозвати кад год то жели.

Што се тиче осталих надлежности, све надлежности – осим две, и то не претерано битне – пренете су, а ниједна изворна. За читаоце који се можда слабије разумеју у материју објаснићу разлику између изворних и пренетих надлежности. Рецимо, Република Србија има право (надлежност) да самостално води (дефинише) политику здравствене заштите. То је њено изворно право које јој нико не може одузети (осим силом). Ако се, на пример, коалиционе странке сагласе да вакцина против мексичког грипа треба да буде бесплатна, Влада Србије не мора да пита никакву вишу инстанцу за дозволу да то спроведе у дело.

Хоће ли, након прихватања овог статута влада Војводине моћи да доноси такву врсту одлука? У области здравства неће, јер у тој области Војводина само спроводи политику која се утврђује на републичком нивоу. Највећи број надлежности (здравство, социјална политика, образовање, просвета, наука, туризам, индустрија итд.) управо је таквог карактера: нити Војводина има право да самостално дефинише политику коју би водила, нити су те надлежности изворне. То значи да се у највећем броју случајева заправо ради о пукој децентрализацији. Војводина има право да спроводи политику, али ону политику која се утврди на нивоу републике. Тек је у мање значајним областима (пољопривреда, просторно планирање, шумарство, лов и риболов) Војводина добила право да самостално утврђује коју ће политику водити. Али ни те надлежности нису изворне, већ опет поверене. Као такве, оне јој могу бити одузете у сваком тренутку.

Опозиција, дакле, није у праву. Зашто онда она непрекидно понавља како статут Војводине отвара пут у сецесију? Зато што „национално свесна” опозиција мора да има тему којом ће да се бави. Пошто Косово више није тема, сада је Војводина на реду. Мање је важно то што аргументи немају потпору. Просечан грађанин ионако нема довољно енергије и времена да прати догађаје у вези са статутом. На то опозиција и рачуна, претпостављајући да ће јој грађани веровати више него сопственим очима.

Опозиција тврди да је стање горе него што јесте. Влада тврди да је боље него што јесте. Она тврди како статут Војводини гарантује „аутономију без државности”. То је нетачно. Како сам објаснио, пре се може рећи да закон о утврђивању надлежности омогућава децентрализацију, а не аутономију, јер надлежности не само да су пренете већ Војводина у многим областима уопште нема право да самостално води политику. (Када би имала, онда би се могло говорити о аутономији.)

Зашто онда влада понавља како Војводина добија аутономију без државности? Зато што је та формула сагласна са покушајима Демократске странке да остане на средњој (умереној) позицији политичког спектра где би била подједнако удаљена од оба екстрема. Та формула заправо требало би да прикрије чињеницу да је по овом питању Демократска странка, у ствари, много ближа опозицији него што изгледа.

А зашто статут прихватају и оне регионалне странке које се већ две деценије залажу за јаку аутономију и државност Војводине? Зато што статут нуди више послова, а више послова значи већу покрајинску администрацију. То значи више радних места којима ће располагати лидери војвођанских странака. Тиме се моћ војвођанских странака увећала; оне су сада атрактивније него пре. То је сасвим довољно да неко ко се залаже за аутономију прихвати статут који гарантује тек децентрализацију.

доцент на Факултету политичких наука