Текст новог устава који је Скупштина Србије усвојила 30. септембра разликује се у многим тачкама од још увек важећег Устава из 1990. године. Промењена је преамбула и дефиниција државе, ојачана је заштита људских и колективних права и судска заштита уставности, додат је низ нових институција (нпр. заштитник грађана, високи савет правосуђа, државна ревизорска институција итд), општинама и покрајинама враћена је својина, уведена уставна жалба, промењен начин избора судија, партијама је загарантовано право да располажу мандатима посланика итд. Суштинских разлика једино нема код организације власти која је, уз ојачано право вета председника републике, остала иста.

Многе од нових институција већ су установљене и функционисале су под старим уставом, иако оне њиме нису биле предвиђене. Било је тек неколико препрека – као, рецимо, коришћење грађевинског земљишта – због којег је заиста неопходно променити устав. За све друго, Устав из 1990. није представљао препреку. Пошто већих препрека није било, дуго се мислило да је главни разлог за доношење новог основног закона тај што би се њиме симболички раскинуло с Милошевићевим режимом, односно обезбедио легитимитет владавини права и демократском поретку који су почели да се консолидују после пада Милошевића 2000. године. Али управо у тој функцији текст новог устава је, као и читав процес којим је замишљено да се овај акт донесе и оно што треба да обезбеди – подбацио. Јер, референдум који је заказан за 28. и 29. октобар неће, у суштини, бити референдум о уставу, већ референдум о Косову.

Јер, сврха постојања устава јесте да ограничи државну власт да би тиме потврдио сувереност грађана који су своја права пренели на ту исту власт. Све друго – према гледишту либералног конституционализма, где је појам устава настао и развио се – не би требало да буде предмет овог правног акта. Ипак, апсолутно нико од политичара који су учествовали у његовој изради ни једном речју није поменуо владавину права, али су скоро сви били једногласни у томе да је нови устав потребно усвојити због одбране Косова. Да ли се примећује да се историја понавља? Кад је у јуну 1990. године Милошевић тврдио да је неопходно да се најпре на референдуму изгласа устав, а потом иде на прве вишестраначке изборе, тврдило се да је управо тај редослед битан због одбране Косова.

У септембру 1990, када је садашњи устав усвојен, Косово је било саставни део Србије. Шеснаест година касније, Србија нема никакву контролу над оним што се дешава у покрајини, а Албанци уживају више од пуне аутономије. Нови устав, чија преамбула подвлачи да је Косово део Србије, почива на уверењу српске делегације како се из преговора око финалног статуса може извући решење по коме ће Косово остати унутар Србије. У том начину размишљања погрешно је све – од почетка до краја. А уставом се и не дефинише територија једне државе. (То се, како је пре неки дан приметио један правник, дефинише међународним уговорима.) Нити је предмет преговора који се моментално воде у Бечу финални статус Косова. Одлука да Косово више није део Србије већ је, практично, донета 1999. године. Предмет преговора које је Марти Ахтисари тада водио са Милошевићем, а данас са Коштуницом, јесте начин на који власти у Србији то могу да "прогутају", а да се не осрамоте. Сликовито речено, тада је властима нуђен један "заслађивач", а пошто тај није био довољан, сада им се нуди још један.

Нови устав би требало да обезбеди нови идентитет политичког тела Србије. Референдум на коме ће се за њега гласати поништиће ту сврху, јер ће нови правни акт потврдити стари идентитет везујући га још једном за Косово. Ту се показује како се данашња српска елита не разликује много од оне која је владала Србијом под Милошевићем, што значи да симболичког раскида с милошевићевском ером неће бити. Јер, да се заиста желело раскинути с претходним периодом, основни садржај политичког идентитета грађана Србије који ће се дефинисати уставом требало би да буду људске слободе, приватна својина, тржишна привреда, консолидација демократије и владавина права. То би требало да буде разлог што се доноси устав – баш зато што то није био разлог због кога је донесен претходни устав. Уместо тога, устав је искоришћен да се по ко зна који пут понови како ће "Косово заувек остати у Србији".

У томе што се устав доноси из погрешних разлога налазимо објашњење што се владавина права, тржишна привреда и демократија у Србији не могу да консолидују. Није Милошевићев устав разлог што у Србији није било владавине права, већ је разлог тај што, када је усвајан, устав нико није схватао озбиљно. То се исто чини и сада: у истом дану када је усвојен текст новог предлога, председник Скупштине Србије одлучује да Скупштина неће заседати у октобру. Тиме је прекршио члан 79. постојећег устава у коме се експлицитно каже да "друго редовно заседање почиње првог радног дана у октобру". Али чини се да то не узбуђује легалисте и уставотворце који се куну у владавину права. Постоје неки виши разлози који су за Србију важнији од поштовања устава и права. Нови устав се доноси да би нас још једном подсетио да је то у Србији тако.