Ne mogu da verujem de se nakon Beogradske filharmonije nastavlja sa urušavanjem ono malo vrednih ustanova koje su nam preostale?! Na prste jedne ruke možeš da nabrojiš vrata u Srbiji koje s ponosom možeš da otvoriš i da si siguran da iza njih ništa ne smrducka, da je sve čisto. Da nema mekanog, ljigavog stiska stranačke ruke koja je tu da te dočeka i sprovede po kolektivu, usput ti objasni šta je sve zasluga ovog ili onog političara. Jedna od takvih retkih oaza, ušuškana i skrivena između ogromnih dina živog peska koji svakodnevno proguta po nekoliko hiljada naivnih građana, svakako je Petnica. To je ono mesto koje natera i besnog, sarkastičnog kolumnistu da ponekad, za promenu, napiše nešto pohvalno. To je ona tema oko koje se svi iole dobri ljudi slažu, bez obzira na izgled značke koje nose na reveru.

Moje gimnazijsko vreme je bilo više nego turbulentno. Rvao sam se sa ukorima i profesorskim nepravdama koje su rapidno pojačane od postavljanja režimske SPS direktorke na čelo škole. Tim ,,pedagozima” treba danas da zahvalim što su u meni probudili disidentsku crtu i ljubav prema pisanju, iako su to učinili na najgori mogući način. Bila mi je muka od načina na koji su najgore ljudske osobine prenosili na svoje miljenike među učenicima, koji su sa druge strane, svakodnevno smišljali najorginalnije načine da im se uvuku ispod kože i na još neka mesta. Moje zadovoljstvo je bilo ogromno što sam ja za razliku od nekih drugih imao neko mesto u sebi koje te ,,mrtve duše” nisu mogle nikako dotaći i gde sam uvek mogao da se sklonim. Zbog te moje male oaze osećao sam se superiornije u odnosu na sve ostale u školi.

Jedini trenutak kada sam potajno zavideo nekim učenicima je bio kada su oni s vremena na vreme odlazili na neko tajno mesto odakle su se uvek vraćali nasmejani i puni nekih super priča koje su razumeli samo oni koji su tamo boravili. To mesto se zvalo Petnica. Zapamtio sam ga jer me je asociralo na pernicu koju nikada nisam nosio u školu, jer je to bilo blam prema mom ,,kodeksu odeljenskog buntovnika”. Bilo je tu nečeg prelepog, gotovo zavereničkog, što me je odmah privuklo. Ipak, stanje u dnevniku mi nije dalo ulaznicu za taj klub. Imao sam utisak da su se đaci odatle vraćali srećniji i pametniji, da su im glave natečene od mozgova koje su tamo uvećali. Trebalo je da prođe dosta vremena da uvidim neke svoje greške, da je trebalo više da se potrudim da i ja stignem tamo.

Petnica je nešto što mi vraća film detinjstva. Za mene je potpuno fascinantno što taj isti SPS koji je i meni i mnogim generacijama definitivno obeležio školovanje i život na svima dobro poznat način, sada ima odlučujuću ulogu u gašenju Petnice! Nisam paranoik po prirodi, ali mi deluje kao da postoji ozbiljan plan da se mladi ljudi u Srbiji potpuno zaglupe, da im se izvrši lobotomija kako sutra ne bi postavljali suvišna pitanja. Kako inače da objasnimo taj fenomen da ministarstvo prosvete ne može da izdvoji 0,03 odsto od svog budžeta za finansiranje jedne tako bitne naučno-obrazovne ustanove. Milioni evra se troše na snimanje glupih domaćih filmova iza kojih stoji država i promotivne koncerte raznih estradnih zvezda od kojih građani nemaju nikakve koristi. Od njih niko neće postati pametniji. Sa druge strane, boravak u Petnici može oplemeniti mladog čoveka i usmeriti ga na pravu stranu. Od toga može imati korist i sama država, koja time stiče školovan mladi kadar, sposoban da obavlja sve teške i odgovorne poslove. Međutim, pošto su glavni izvozni proizvod u Srbiji još uvek obrazovani mladi ljudi, za koje nema mesta zbog neobrazovanih, nesposobnih, ispušenih stranačkih muštikli, nije ni čudo što se većina „petničara” sada nalazi raštrkana po belom svetu. Neko drugi ume da ceni njihov mozak i da ga dobro iskoristi. Mi to nikada nismo znali. Zbog ovakvog neodgovornog i, slobodno se može reći, glupog ponašanja vlasti, danas se na Internetu vodi pravi mali rat za Petnicu. Potpisuju se peticije, pišu se blogovi, organizuju grupe na Fejsbuku. Jedini je problem što oni kojima je apel upućen ne umeju ni da upale kompjuter. Upravo je jedan SPS-ov ministar doživeo težak šok kada ga je ,,napao” Windows na prvoj elektronskoj sednici vlade. Pa kako onda da očekujemo da takvi ljudi razumeju i spasu Petnicu? To su samo nuspojave trulog dogovora koji su ,,žuti” napravili sa ,,crvenima”. Sve nam se to danas vraća kao bumerang u glavu u svim segmentima društva. Dovoljno je samo da pomislim na način na koji je SPS izvršio ,,kadriranje” u kulturi, pa da mi se odmah vrati bes i sarkazam koji je nestao pri pomisli na Petnicu. Ne smem ni da pomislim na to koga će sutra predložiti naprednjaci kad i oni dobiju svoje parče vlasti. Čudi me kako se predsednik Tadić kao profesor nije angažovao na rešavanju ovog problema. I on je onomad predavao u onoj gimnaziji gde je vladala ona SPS direktorka o kojoj sam pisao na početku. Gašenjem Petnice biće izmaknuta još jedna daska na već klimavom pontonskom mostu na kojem balansiraju mladi ljudi u Srbiji. Ne smemo da dozvolimo da umesto u Petnicu klinci sutra idu u KPD na obuku, ili da stiču znanja u Drajzerovoj, jer ova država nije mogla bolje da im ponudi.

Član grupe ,,Beogradski sindikat”