Не могу да верујем де се након Београдске филхармоније наставља са урушавањем оно мало вредних установа које су нам преостале?! На прсте једне руке можеш да набројиш врата у Србији које с поносом можеш да отвориш и да си сигуран да иза њих ништа не смрдуцка, да је све чисто. Да нема меканог, љигавог стиска страначке руке која је ту да те дочека и спроведе по колективу, успут ти објасни шта је све заслуга овог или оног политичара. Једна од таквих ретких оаза, ушушкана и скривена између огромних дина живог песка који свакодневно прогута по неколико хиљада наивних грађана, свакако је Петница. То је оно место које натера и бесног, саркастичног колумнисту да понекад, за промену, напише нешто похвално. То је она тема око које се сви иоле добри људи слажу, без обзира на изглед значке које носе на реверу.

Моје гимназијско време је било више него турбулентно. Рвао сам се са укорима и професорским неправдама које су рапидно појачане од постављања режимске СПС директорке на чело школе. Тим ,,педагозима” треба данас да захвалим што су у мени пробудили дисидентску црту и љубав према писању, иако су то учинили на најгори могући начин. Била ми је мука од начина на који су најгоре људске особине преносили на своје миљенике међу ученицима, који су са друге стране, свакодневно смишљали најоргиналније начине да им се увуку испод коже и на још нека места. Моје задовољство је било огромно што сам ја за разлику од неких других имао неко место у себи које те ,,мртве душе” нису могле никако дотаћи и где сам увек могао да се склоним. Због те моје мале оазе осећао сам се супериорније у односу на све остале у школи.

Једини тренутак када сам потајно завидео неким ученицима је био када су они с времена на време одлазили на неко тајно место одакле су се увек враћали насмејани и пуни неких супер прича које су разумели само они који су тамо боравили. То место се звало Петница. Запамтио сам га јер ме је асоцирало на перницу коју никада нисам носио у школу, јер је то било блам према мом ,,кодексу одељенског бунтовника”. Било је ту нечег прелепог, готово завереничког, што ме је одмах привукло. Ипак, стање у дневнику ми није дало улазницу за тај клуб. Имао сам утисак да су се ђаци одатле враћали срећнији и паметнији, да су им главе натечене од мозгова које су тамо увећали. Требало је да прође доста времена да увидим неке своје грешке, да је требало више да се потрудим да и ја стигнем тамо.

Петница је нешто што ми враћа филм детињства. За мене је потпуно фасцинантно што тај исти СПС који је и мени и многим генерацијама дефинитивно обележио школовање и живот на свима добро познат начин, сада има одлучујућу улогу у гашењу Петнице! Нисам параноик по природи, али ми делује као да постоји озбиљан план да се млади људи у Србији потпуно заглупе, да им се изврши лоботомија како сутра не би постављали сувишна питања. Како иначе да објаснимо тај феномен да министарство просвете не може да издвоји 0,03 одсто од свог буџета за финансирање једне тако битне научно-образовне установе. Милиони евра се троше на снимање глупих домаћих филмова иза којих стоји држава и промотивне концерте разних естрадних звезда од којих грађани немају никакве користи. Од њих нико неће постати паметнији. Са друге стране, боравак у Петници може оплеменити младог човека и усмерити га на праву страну. Од тога може имати корист и сама држава, која тиме стиче школован млади кадар, способан да обавља све тешке и одговорне послове. Међутим, пошто су главни извозни производ у Србији још увек образовани млади људи, за које нема места због необразованих, неспособних, испушених страначких муштикли, није ни чудо што се већина „петничара” сада налази раштркана по белом свету. Неко други уме да цени њихов мозак и да га добро искористи. Ми то никада нисмо знали. Због оваквог неодговорног и, слободно се може рећи, глупог понашања власти, данас се на Интернету води прави мали рат за Петницу. Потписују се петиције, пишу се блогови, организују групе на Фејсбуку. Једини је проблем што они којима је апел упућен не умеју ни да упале компјутер. Управо је један СПС-ов министар доживео тежак шок када га је ,,напао” Windows на првој електронској седници владе. Па како онда да очекујемо да такви људи разумеју и спасу Петницу? То су само нуспојаве трулог договора који су ,,жути” направили са ,,црвенима”. Све нам се то данас враћа као бумеранг у главу у свим сегментима друштва. Довољно је само да помислим на начин на који је СПС извршио ,,кадрирање” у култури, па да ми се одмах врати бес и сарказам који је нестао при помисли на Петницу. Не смем ни да помислим на то кога ће сутра предложити напредњаци кад и они добију своје парче власти. Чуди ме како се председник Тадић као професор није ангажовао на решавању овог проблема. И он је ономад предавао у оној гимназији где је владала она СПС директорка о којој сам писао на почетку. Гашењем Петнице биће измакнута још једна даска на већ климавом понтонском мосту на којем балансирају млади људи у Србији. Не смемо да дозволимо да уместо у Петницу клинци сутра иду у КПД на обуку, или да стичу знања у Драјзеровој, јер ова држава није могла боље да им понуди.

Члан групе ,,Београдски синдикат”