„Мени је нането велико зло, али ја живим у нади јер немам два срца...”, Мотавато (Црни Котао), поглавица Јужних Чајена

Све очи биле су упрте у Сержа Брамерца док је обављао детаљан технички преглед српске сарадње са Хашким трибуналом.

Још на почетку састанка, господин Серж је осуо паљбу на наше пословично збуњене званичнике, који су се дрзнули да прокоментаришу неприкосновену пресуду којом је Веселину Шљиванчанину утростручена казна зато што је „знао и могао да спречи”. Ово ће утицати на то да се у Србији још увек не суди за ратне злочине, рекао је. Од његове речи зависе и судбине неколико милиона незапослених, слабо плаћених и од света изопштених, који жељно ишчекају да се ССП коначно извади из џиновског замрзивача-сандучара Уније, па да се коначно нађе која мрвица и на њиховим трпезама. Нажалост, нисмо ми Хрватска, којој је „сасвим заслужено”, дато право да суди својим ,,бранитељима”, па је тако Бранимир Главаш добио целих десет година, као да није терао људе да пију нектар из акумулатора и бацао везане лешеве у реку, ко џакове кромпира. Након тога, „отиша је Шиме” у БиХ и ником ништа. Вратио се ко Халид мајци у Босну и послао разгледницу. Можда ће на лето да се спусти код Агима у прелепу демократску нам Колумбију, где има банана и коке кол’ко ти душа иште, а и не рачуна се ако си неког рокнуо пре 2005! Кад још извадимо из нафталина Насера, Рамуша, Фатмира и још неке „заборављене асове”, потпуно је логично зашто је неко од наших званичника био довољно слободан да се запита зашто онда Шљива доби 17 година? То, наравно, Брамерца не занима. Карла је тражила резултате, а он тражи магију. Ако не знате где су, створите ми Младића и Хаџића. Питајте ако треба и Милана Тарота. Кад он каже тарот нека цела Србија каже Ратко, и тако 100 пута. Џаба нам све те гомиле докумената и података који су ови наши спремили за хашког тужитеља. Човек је понео мали кофер за толику гомилу папирчина, али би радо у тај кофер спаков’о Младића и прошверцовао га у Хаг ко Бора Тодоровић Николу Коју у „Сивом дому”. Добро је да нам није мерио уши и главе, да види да л’ је то по стандардима. То је стари белгијски метод са се раздвоје Тутси и Хути.

Чињеница је да се од Србије тражи нешто што никада никоме није тражено. Будите прави „нинџа ратници”, још само једна препрека, па још једна... па на следећи ниво. Само још да смекша Холандија, некада највећа колонијална сила, тако добра и племенита према примитивним домороцима, тако слаба на виски и чоколаде. Можда нам и понуде да за удице и ђинђуве откупе Београд, као некад Менхетн од Индијанаца. Срећа за Вилема Кифта да у оно време није постојао неки трибунал који би га осудио за геноцид над Раританима. О томе наравно нема скоро ништа ни на Интернету ни у историјским књигама. Није постојала ни ,,Жута кућа”. Тако би и остало да не би екипе „Реакције” да стави главу у торбу и пронађе оно што Унмик „није могао да нађе”. За њих је мало награда НУНС-а. Требало је да се Тадић сети да им додели неки орден, а могла је то да учини и наша Црква. До сада се орден Светог Саве додељивао заслужним грађанима типа Карић, Мишковић, Слободан Ц-маркет Радуловић итд.

Можемо само да замислимо шта би било да је ова кућа Ивице и Марице пронађена негде у Шумадији! Сви знамо да Србија јесте друштво које је по много чему мањкаво, оптерећено корупцијом и превише исполитизовано, али далеко од тога да су други толико бољи од нас, и да не заслужујемо шансу. Уосталом све је пука политичка воља, а прича о стандардима само је ту да замаже очи. Сетимо се како су Бугарска и Румунија потпуно неспремне примљене у Европску унију. Биће примљена и Хрватска, и то без решеног питања избеглица и њихове отете имовине, биће примљена и Албанија без инфраструктуре и људских права, са трговцима људима и људским органима. А где смо ту ми? Овај народ је после свега што је преживео више него заслужио да живи. То није питање чланства у некој наднационалној заједници, то је основно људско право загарантовано свим законима, и земаљским и небеским. То је и право да се слободно крећеш по Земљиној површини, без да те неко трпа у редове и кавезе ко да си шугав.

Како слаби овај евроентузијазам и склоност ка ширењу породице, може лако да се деси да нас не приме још дуго тамо где по свему већ одавно припадамо. Можда се Унија и распадне. Без обзира на то, ми никако нисмо заслужили да нас неко вечито третира као грађане другог реда, да нам стално говори да смо добри,али да треба још мало да се поправимо. Јер као што стара индијанска пословица каже: „Да би о неком нешто судио треба годину дана да ходаш у његовим мокасинама”.

члан групе „Београдски синдикат”