По ко зна који пут, изнервирао ме је спортски коментатор: „Утакмица има спори ритам”?! Стварно је недопустиво да неко ко се бави јавним иступањем не зна право значење речи које употребљава. Ритам не може бити спор или брз, те одреднице се односе на темпо. Ритам може бити добар или лош. Односно, нешто може имати или немати ритам.

Не бих се бактао спортским коментарима када питање ритма не би представљало један од најважнијих аспеката наших живота. Многе ствари, укључујући и оне од пресудног значаја, као што је рад срца, зависе од доброг ритма. Зар се једно од најтежих коронарних обољења не зове – аритмија? Али, рекао бих, и код мање важних ствари примећујемо да ли су усклађене, да ли теку глатко или наилазе на препреке. У ствари, све је могуће посматрати кроз призму ритмичности.

Ако прескочимо музику, која је очигледно саткана од ритма, видећемо да је и у осталим уметностима питање ритмичке организације пресудно. У фази монтаже, филм из дана у дан, у зависности од тога како уобличавамо његов ритам, мења не само облик већ и смисао. Склапајући га, аутори су често очајни јер им делује досадно или прича има некакав застој. А онда се догоди нешто необјашњиво: после мале интервенције, или једноставног премештања делова с једног на друго место филм „прогледа”.

Ван уметности, ритам је такође драматично присутан. На пример, људски односи. Понекад успеси или неуспеси групе зависе од склада, осећања за општи ритам појединаца који раде на остварењу заједничких циљева. Било да се ради о најкрупнијим догађајима, какви су ратови, до оних сасвим обичних, као што је игра једне спортске екипе.

Склад најважније групе људи, породице, понекад може нарушити аритмично понашање једног њеног члана. Обично га називамо „црном овцом”. Колико пута смо наишли на свадљиве тетке, безосећајне стрине или глупе нећаке који су нам кварили породичну идилу? И успех најмањег скупа, какав је брак, такође зависи од ритма којег се оба супружника обавезно придржавају. У противном, све пропада.

Појединачне судбине, каријере, лична срећа, све то понекад зависи од доброг или лошег ритма у који смо упали. Једном приликом сам свом колеги, који ми је рекао како му се један мој филм свидео, признао да ми се, снимајући га, некако све случајно намештало. Имао сам утисак да сам, једноставно, имао среће и како крајњи резултат нема много везе са мном. Никада нећу заборавити његов галантни одговор: „Ушао си у добар ритам. Тада се чини да се све само од себе догађа”.

Чини се, дакле, да свачији живот или има ритам или га нема. Има дана када се његови делови складно смењују али понекад као да се сударају, брекћу и никако да се уклопе. Да ли на то можемо да утичемо? Пре него што то питање ставимо на сто, можда би било корисно да расправимо шта је то уопште – ритам. По дефиницији, то је распоред наглашених и ненаглашених делова. Овај распоред мора задовољити два принципа: симетричност и разноврсност. То је све.

Шта су то наглашени и ненаглашени делови (акценти и интервали)? За нечији живот наглашени делови биће лепи тренуци а ненаглашени све што је ружно или тешко. Али могуће је ствари посматрати и обрнуто: акценти нечијег живота су трагични и драматични догађаји а интервали, одморишта, све што је било лепо. За некога, наглашено је оно што му се догађа свакодневно а ненаглашени су прошлост и будућност. Други ће пливати у облацима, маштања ће бити оно што га узбуђује и носи а свакодневица ће му бити потпуно неважна. И тако даље, од човека до човека.

Делови који чине ритам нечијег живота још не представљају ништа уколико не задовоље принцип симетричности. То значи да се одређени феномени понављају у правилним временским размацима. Понављање нам омогућује да их упоредимо, препознамо. Никада не бисмо схватали како живот протиче када се годишња доба не би смењивала а боре не би прекривале лица оних који су остарели.

Али, истовремено, на ритам живота утиче и други принцип – разноврсност. Нови и нови догађаји учиниће да животне тренутке увек изнова разврставамо и поново вреднујемо. Јер, живот се не врти у кругу. Тек када ове две силе (нешто слично центрипеталној и центрифугалној) достигну склад, наш живот ће, на једној страни, бити схватљив али ће се истовремено и кретати унапред, у непознато.

Имаће ритма.