Док део запослених у јавним службама као што су образовање, здравство и полиција штрајкујe тражећи повишицу уистину ниских плата, што је просветарима својевремено и обећано, дотле запосленима „код приватника“ не пада на памет обустава рада, иако су у просеку још бедније плаћени. Објашњење је прилично једноставно: у систему политичког капитализма уведена је подела рада међу олигарсима, па приватници имају потпуно одрешене руке да у условима високе незапослености држе своје запослене под заптом, јер ако им се не свиђа биће врло лако и једноставно замењени другима. Разуме се, они који су неопходни добро су и плаћени, а ако су незадовољни, могу наћи други посао. Део олигархије који влада државом мора се бринути о јавним службама и предузећима, док од заштите права радника у приватном сектору пилатовски пере руке. Истовремено, тај део мора завредети демократску легитимацију у систему који би требало да почива на народном суверенитету испољеном на периодичним изборима. Наравно, олигархији је посао олакшан чињеницом да сви битни политички делатници зависе од истих капиталиста којима су претходно омогућили да се прекомерно обогате. Отуда се политички делатници међусобно такмиче, као припадници исте олигархије али организовани у различите странке, подастирући пред бирачима баснословна обећања. Утолико је систем наводно заснован на начелу народног суверенитета у ствари олигархија у којој се политичари, који штите интересе најбогатијих од којих финансијски зависе, труде да демагошким средствима заведу шире друштвене слојеве и освоје власт и синекуре по јавним предузећима. Ако изгубе, није страшно, јер ту су места посланика и одборника, разноврсне синекуре по општинама којима владају, а када њихови такмаци изгубе популарност, зајахаће Мурта уз помоћ Шурте поново.

Запослени у јавним службама схватају да се пред изборе Курта мора удварати онима од којих добија демократски легитимитет. Знају да се пред изборе дели шаком и капом, а следи продаја Телекома. То што је сасвим јасно да се дугорочно губи, јер ће инфлација брзо појести добитак, а у држави је све мање породичног сребра које се може продати и део нагомиланих дугова добијеним новцем исплатити, изгледа да их не занима. Њихово понашање није сасвим неразумно, јер увиђају краткорочну корист за себе; али није ни умно, јер не виде дугорочну штету свих, па и сопствену и њиховог потомства. Ипак, не може их човек осуђивати, јер систем их учи таквом понашању, пошто политичари одговарају само на притисак и могућу политичку штету, ако не удовоље захтевима оних који им пружају демократски легитимитет. Уколико Курта не испуњава очекивања грађана, утолико Мурта обећава брда и долине, а новце обојици даје Шурта. Олигархијски политички капитализам се на тај начин учвршћује и друштво на периферији светског капиталистичког система постаје све сиромашније.

Одговорна власт којој је уистину стало до дугорочног добра грађана не би смела да у овом тренутку попусти захтевима за повећањем зарада. Па ипак, власт, а нарочито онај њен део који је познат по наводној предности коју даје стручности над политиком, стално предњачи у демагогији, јер још је у прошлој години на сва звона разгласио тобожњи излазак из кризе и тражио повећање зарада, упркос упозорењима стручне јавности и захтевима међународних финансијских установа, правећи истовремено неподношљиву атмосферу и у овој влади, баш као што је то чинио у претходним. Да је други део власти политички куражнији ишло би се на изборе што пре, јер најгоре ће проћи она влада у којој су министри дуго као рогови у врећи. Но, како петља главним политичким делатницима недостаје, очекиван је наставак мрцварења још годину дана, али овог пута са задоцнело именованом неколицином нових министара.

Напослетку, у мноштву лоших ствари којима власт дарива грађанство, налази се и она најгора: уношење зле крви међу грађане. Као и обично, „стручњаци“ предњаче, па је завада Ваљеваца и Зајечараца тек најдрастичнији пример. Осим тога, прочуло се да је службеницима пореске управе почетком ове године исплаћено 30 000 динара, а да други у јавним службама новце нису добили. Неједнаким односом према запосленима уопште и онима у јавним службама посебно, олигархија се понаша по систему завади па владај. Свеопшта фрагментација грађанства, међусобно завидљивог и неповерљивог, завађеног нарочито по страначким линијама, само олакшава укорењивање олигархије.

доцент на Филозофском факултету у Београду