Бошњаци и Срби су живели, живе и живеће заједно. Каткад је заједнички живот био живот једних поред других, каткад једних са другима, а кадшто и безуспешна међусобна борба. Било како било, увек се радило о заједничком животу, само је питање да ли се он уређивао на човечан начин или су неки од припадника обеју нација губили одлике људи што су се више упињали да буду бољи Срби и православци или Бошњаци и муслимани.

Ред је да добро утувимо у главу: нема доброг Србина, ако није добар човек, а не може бити добар човек онај који другог мрзи, онај који другоме кућу спаљује, мушкарце убија, а жене заједно са децом протерује. Управо то се догодило у искорењујућим размерама у Сребреници. Урадила је то војска која се називала српском, чији су официри били на платном списку СР Југославије, а све у српско име. Колико је познато, Слободан Милошевић се згрануо кад је сазнао шта се десило. Па ипак, могло се претпоставити шта се може десити, доцније злочин јавно осудити, повести судски поступак против осумњичених, и барем укинути плату. Напротив, ништа од тога се није збило.

Србија има обавезу да ствари зове својим именом, тј. да каже како се у Сребреници догодио геноцидни покољ над Бошњацима који се спроводио у име Срба. Следствено, она има моралну обавезу да морално и материјално помогне жртвама ове трагедије, и да Бошњацима пружи руку помирења. Зато ваља свесрдно подржати Декларацију Жарка Кораћа о геноциду у Сребреници и усвојити је што већом већином у Скупштини.

Односи Срба и Бошњака крећу се узлазном линијом од 5. октобра 2000: политичка елита Бошњака и Срба у Србији без проблема прави успешне коалиције; Расим Љајић је најбоље показао како се ради за опште добро, без обзира на конфесионалну и етничку припадност; Борис Тадић је, такође, у кризи око грејања показао како се државник Србије мора опходити према невољи грађана суседне државе. Овакви поступци били су засновани на човечности и правилном схватању интереса Србије. Зато се и захтев Бошњака да се окупе у једном статистичком региону Србије мора поштовати, а развој Рашке области (Санџака), једне од најнеразвијенијих у Србији, мора бити један од приоритета регионализације чија је сврха у убрзаном развоју неразвијених. Тиме би и демагошке пароле исламских великодостојних политиканата Церића и Зукорлића биле сасвим обесмишљене.

Наравно, Срби се не могу са Бошњацима измирити потпуно ако у БиХ не дође до помирења. Нажалост, оно није на видику. До помирења може доћи, ако се схвати да одговорност није само на српској страни. Бошњаци нису били невини у рату који је за нама. Примерице, то што је Хашки трибунал осудио Насера Орића, масовног убицу српске нејачи по селима средњег Подриња и криминалца који је малтретирао Бошњаке у Сребреници, на две године затвора, више, нажалост, говори о стању правде у свету и самом трибуналу неголи о Орићу. На исти начин, то што су у БиХ многи Бошњаци одушевљено поздравили његов повратак из затвора у БиХ, мање говори о Орићу, а више о стању свести ових људи. Сећање на Сребреницу је за већи део бошњачке политичке елите у функцији монополизације статуса жртве и одгајања генерација осветника, газија и шехида. Говорити о помирењу, а гајити осветничка осећања делује у најбољем случају неизводљиво, а у најгорем лицемерно.

Такође, бошњачки политичари греше када Додика изједначавају са Караџићем, а Тадића са Милошевићем. Наиме, Додик је Караџићу био опозиција, није се слагао са многим потезима које је тадашња власт Републике Српске предузимала, осуђивао је крајњи српски национализам. То што не пристаје на укидање Српске, не може му се замерити, јер који би српски политичар то прихватио? Срби у БиХ треба, међутим, да поштују државу у којој се налази њихова федерална јединица, а најбоља брана против сепаратизма Српске јесте одсуство било какве намере Бошњака да се од БиХ створи унитарна држава.

Инсистирање на Српској као „геноцидној творевини“ јача жељу Срба за отцепљењем. У повољном међународном трену то би се и збило. Стога је у интересу Бошњака да Српска буде што самосталнија у оквиру БиХ, јер онда Србима неће бити толико важно да буду са осталим сународницима у истој држави. Ако би се, пак, Бошњаци желели окупити у једној држави, онда би са Србима у будућности могли створити федерацију у којој би живели скоро сви Бошњаци и велика већина Срба. До тога је пут далек и многе су препреке на њему, али ако пут није споран, препреке се могу уклонити.

доцент на одсеку социологије Филозофског факултета у Београду