У истраживању јавног мњења Србије из децембра 2006. (извор: Стратешки маркетинг) показало се да грађани Србије Косово не виде као кључни национални проблем. Наиме, он дели треће и четврто место на ранг-листи проблема с којима је суочено друштво Србије. Кључни друштвени проблем Србије јесте незапосленост, бар тако сматрају грађани Србије у 60 одсто случајева. Други велики проблем јесте низак животни стандард, што сматра 38 одсто испитаника. Корупцију и Косово њих по 21 одсто, пак, сматра главним проблемом.

Шта је онда то што политичаре гони да све остале проблеме занемаре и да се посвете готово искључиво Косову? Разуме се, ради се о симболичком значају ове територије, јер је она везана за настанак мита о етничкој катастрофи. Овај мит се, пак, налази у темељу српског националног идентитета. Томе се додаје и аргумент да би Србија изгубила 15 одсто своје територије, те да то ниједна држава не би могла дозволити. Напослетку, наводи се да је међународно право на страни Србије, јер Резолуција 1244 УН јасно одређује да је суверенитет над Косовом поверен СР Југославији, а Србија је њена легитимна наследница.

Све што је горе наведено је тачно. Независност Косова ће представљати преседан. Сви сецесионисти овога света ће се легитимно позивати на њега. Осим тога, симболички значај Косова за Србе је огроман и непорецив. Па ипак, тај значај није исто што и територијални. Наиме, на Косову живи два милиона људи који не желе да живе у Србији, чак иако би имали стварну самосталност, и тек формално били под суверенитетом Србије. Иако Косово за Србе представља замишљену земљу, оно одавно у ствари није српско. Албанци су тамо велика већина, а Срби мањина.

Ниједна територија нема такав значај у колективном сећању Срба. Ипак, и Хиландар се сматра српском светињом, а није на територији Србије, једнако као и Сент Андреја. По истој логици, иако Косово не буде било у Србији, оно неће нестати из наших срца. Могуће је, чак, да ће му бити придаван још већи значај но досад. Тренутно, оно се злоупотребљава у идеолошким прегнућима десничарских политичара и њима склоних политичких аналитичара како би се замаглио значај свакодневних проблема грађана.

"Нема везе што немате посла, сада је најбитније што хоће да нам отму Косово", веле нам они. Као да се некоме може отети оно што нема? Наиме, Косово је отето још 1999, јер од тада Србија нема фактички суверенитет над Косовом. Сада је реч само о томе да се такав фактички статус који траје већ осам година формализује. Томе се званична Србија одупире, а САД се труде да отпор сломе. Да ли ико сумња у исход ове неравноправне борбе?

Писац ових редова, међутим, жели да скрене пажњу читалаца на друго питање: да ли је пожељно да Косово остане у Србији? Није, из неколико разлога:

1. демографски – Срби у Србији ће бити мањина највероватније око половине овог века под условом да Косово буде у саставу Србије и под условом задржавања висине природног прираштаја Срба и Албанаца; то ће значити да је уставна прокламација да је Србија држава српског народа сасвим бесмислена, једнако као што је то и преамбула у којој се тврди да је Косово део Србије; имајући у виду овакве демографске трендове, јасно је да би с демографске тачке гледишта Косово прерасло у гробницу српске државности и нације;

2. економски – Србија нема новаца за издржавање више но дупло већег броја незапослених него у самој Србији; рудно богатство Косова ниуколико то не би могло надоместити; ако имамо у виду да грађани Србије управо незапосленост сматрају главним проблемом, онда је јасно да би Косово означило гробницу српске привреде и вере у бољу будућност;

3. политички – ако би неким несрећним случајем Албанци одлучили да шаљу посланике у парламент Србије, онда бисмо се суочили с чињеницом да би тренутно око трећине посланика потицало из редова албанске националне мањине, а тенденција би била да се временом тај проценат увећава; према томе, останак Косова у Србији би означило постепени нестанак Србије као српске државе или грађански рат с етничком позадином са врло неизвесним исходом, јер би се сукобљавало старо српско са младим албанским становништвом;

4. безбедносно – албански национализам не би прихватио останак Косова у Србији, а многи незапослени млади Албанци би се нашли притиснути да се придруже бандама које би терористичке акције изводиле не само на Косову, већ и диљем Србије; то би уносило осећање несигурности у грађане Србије, а општа нестабилност би могла имати и привредне последице, јер би се на удару могле наћи и међународне компаније са седиштем у Србији; општа безбедносна клима била би очајна са катастрофалним последицама по привредну и политичку ситуацију у Србији.

Ово су разлози који недвосмислено говоре да је разборито да Србија покуша да издејствује две ствари од међународне заједнице: а) промена граница, како би Срби са севера Косова ушли у састав Србије; б) потражња за материјалном накнадом која би ублажила душевни бол који Срби несумњиво осећају када је Косово у питању, а она би могла, рецимо, на годишњем нивоу по глави становника износити исто као и помоћ која се по глави становника даје Косову, и то све дотле док Косово такву помоћ добија.

Елем, национализам води неочекиваним резултатима: инсистирањем на Косову у Србији српски националисти на дуги рок раде у албанском интересу; а албански националисти, вођени жељом за независним Косовом, пропуштају шансу да на дуги рок остваре албанску државу која би зацело била већа од Косова.

Филозофски факултет у Београду