Najbolji među nama, što je opisna sintagma za narodne poslanike, useliše se u renoviranu zgradu parlamenta. Odmah smo od gospodina Palme saznali da onih sto kila mesa, koje dnevno pojedu izabrani, nije trebovano kako valja. Neko je istu količinu naručio i za napuštenu menzu, valjda za svaki slučaj. I to je narečeni gospodin s pravom ocenio kao nebudnost i štetočinstvo.

 Cene ostaju iste, moglo bi se reći stimulativne, pa je recimo čorba jeftinija nego u narodnoj kuhinji. Ko je pojeo onaj višak od sto kila probranog mesa, ne zna se.

Ali, već prvog dana u novim skamijama, poslanici su stigli da se posvađaju oko mesta za sedenje. Ta skupina, među kojima su se zatekli i neki u oslikanim pidžamama, podsećala je na besprizorni razred, koji u dokolici šikanira nedužnu učiteljicu.

Mada, nije bilo baš tako. Predsednica skupštine je lepo počela da deli opomene pred isključenje, a zatim i udaljenje iz tog skupog zabavišta. Ne verujemo da je to mnogo pomoglo, ili da će pomoći. Ima tamo još ljudi koji lako stupaju u svađu sa psihijatricom. Ali, i ona ne može beskonačno da deli crvene kartone. Treba joj kvorum. Za bilo šta što parlament ozbiljno radi. Za donošenje zakona, na primer.

To je samo fragment iz razdraganog života srpske narodne skupštine. Ma šta se događalo u državi, tamo veselje i nasilje nikada nisu prestajali. Tačno je da su nam potrebne norme po standardima EU, a ovi naši kasne više od sto zakona. Pre bilo čega, njima je potrebno pravilo poslaničke službe o rasporedu u klupama. Redar u sali i kodeks o uljudnom ponašanju. Pod uslovom da takav papir uopšte prihvate oni koji su uvereni da je uljudno sve što rade.

 Ali, Srbiji je potrebno nešto od čega nam zavisi opstanak: Zakon o saobraćaju. Samo ovog vikenda, samo u beogradskom ataru poginulo je osmoro ljudi. Maniri koje posebno frustrirani Srbi iskazuju na putu jesu čin neobuzdanog nasilja. Tu ova i ovakva policija ne pomaže, jer bi bilo neizbežno imati milicajca po glavi vozača koji ubija. Mnogi više ne voze, oni su naoružani automobilima. Da li su pod opijatima, pod rakijom, da li su suicidni ili ravnodušni prema svemu – skoro da je svejedno.

Nekoliko pokušaja da se zakon donese bar pred vladu, propalo je. Jedan predlog je, navodno, bio suviše blag i suviše uslovan. Drugi, naprotiv, preko svake mere rigorozan. Pisali su ga policajci, i u tekstu su sebi dali suviše velika prava u odnosu na nedužne vozače.

Čulo se da sledi pisanje pravog zakona, ali to je tek normativno zidanje Skadra na reci Bojani. Lepo reče onaj policijski ekspert: „Nama je zakon o saobraćaju nužan kao život. Gine se kao u ratu, a mi smo nemoćni. Što nam više vremena utekne, biće sve više poginulih, a mi sve nemoćniji!”

Čovek nije mislio samo na policiju, već na sve one koji se usuđuju da sednu u taj pokretni lim i krenu negde. Sećam se šezdesetih kad sam položio vozački ispit, poznavao sam nekog Bogosava Živanovića, bistrog moravskog seljaka. Bio je bogat, imao je i auto, ali ga je vozio samo nekoliko meseci. A onda je vožnju prepustio mlađima od sebe. Ovako je obrazložio svoju odluku da više nikada ne vozi: „Ja tačno znam koja budala ide odovud, poznavam dobro sebe, al’ ne znam koja budala ide odonud, na mene!”

Čiča Boge je još tada rekao jednu krupnu stvar. Možeš ti da teraš pažljivo i strpljivo, kao onaj vozač gospođe Dejzi, ali to ne obavezuje nasilnika na putu. Može da ubije i sebe i tebe, čak i ako propisno stojiš na parkingu. Dešavalo se onoliko puta!

Naravno da zakon neće naučiti takve ludake da budu normalni, čak ni da poštuju propise. Ali će ih sprečiti da voze. U tome je suština zakona o saobraćaju u onim državama koje su o putnim stratištima davno naučile mnogo više od nas.

Evo primera iz jedne američke države. Voziš li deset milja brže nego što ti je odobreno odgovarajućim znakom, gubiš dozvolu na šest meseci. Ako si se zaleteo dvadeset milja preko norme, odmah gubiš dozvolu na godinu i ideš u aps tri meseca. Ako si pri tom pijan, gubiš pravo da ikada voziš. Takvo biće već sa prvim prekršajem dobije dosije u policiji, i to se više ne briše.

Ali, najbolje je ovo: vozač koji prekorači dozvoljenu brzinu 30 milja, a pri tom je još trezan. Takav ide u ludnicu na tri meseca ispitivanja o svom trošku, pa ako se pokaže da je normalan ide u zatvor.

Ne, ovaj tekst nije namenjen piscima zakona. Oni će znati šta treba uraditi da srpski ludaci za volanom budu sprečeni da voze toliko često. Konačno, nije moguće iskoreniti nesreće na putu, kao ni posebno mahnite vozače, koji ne podnose da bilo šta bude ispred njih. Njima je svejedno hoće li uopšte da stignu tamo gde su naumili, i gde će sedeti poslanici koji pojedu sto kila mesa u jednom danu.